KOSOVO (NI)JE SRBIJA !!!
Već dan posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova i ekspresnog priznanja koje je stiglo od Sjedinjenih Američkih Država, 18. februara 2008. godine, sam napisao post: Realnost: Republika Kosovo, u kome sam konstatovao da je novi sused Srbije postala njena dotadašnja južna pokrajina. Danas sam daleko sigurniji u istinitost te tvrdnje...
Naši političari su me kasnijih godina obmanjivali da je na našoj strani pravda i međunarodno pravo, istorija, tradicija, vera, Rusija...dok je za sve to vreme Kosovo dobijalo priznanja od gotovo svih uticajnih (evropskih) država i polako išlo ka sopstvenoj državnosti. Istina je da ni danas, polovinom 2011. godine, ova bivša srpska provincija nije dobila priznanje od većine država sveta (nezavisnost Kosova priznalo je 76 od 192 (40%) zemalja članica Ujedinjenih nacija), ali je istina i to da je Kosovo (i Metohija) van suvereniteta Republike Srbije još od 1998. godine, pre NATO bombardovanja. Na to nas je još u novembru 2002. godine upozoravao i ubijeni premijer Dr. Zoran Đinđić: "Kosovo je kao divlja gradnja za koje će međunarodna zajednica
reći da ga je lakše legalizovati nego rušiti...".
KOSOVO, KAMEN OKO VRATA SRBIJE
U prethodnim godinama smo se naslušali najneverovatnijih predloga srpskih zvaničnika (kao i opozicije) o rešenju kosovskog problema. Te ideje su išle od "kreativnih" do "pretećih", međutim u svim tim izjavama reč je bila samo o imaginarnom Kosovu. Niko (osim poslanika koalicije oko LDP na skupštinskom zasedanju na kome je usvojena Rezolucija o Kosovu) nije govorio o konkretnim političkim pitanjima koja bi se postavila u slučaju već potpuno neverovatne pretpostavke da Kosovo ostane u Srbiji. Niko ni reči nije rekao o tome kako bi, recimo, srpska vojska i policija ušle na Kosovo, jer samo prisustvo organa prisile znači stvarni suverenitet u ključu razumevanja nacionalnih država. Niko nije govorio o tome kako bi građani Kosova glasali na budućim zamišljenim izborima za Skupštinu Republike Srbije i kako bi srbijanska elita prihvatila albanske poslanike, pa i ministre u svojim budućim vladama. Kakav bi to bio školski sistem, kako bi se predavala Kosovska bitka, a kako Balkanski ratovi? Da li u duhu „jedne istine“, „naše istine“, kako bi to rekle naše današnje prosvetne vlasti? Svih ovih godina od kada je Kosovo suštinski odvojeno od Srbije nismo uspeli da čujemo razrade takvih konkretnih pitanja, jer niko, u stvari, nikada nije ni pomenuo stanovništvo Kosova. Ono o čemu se govori u tolikim govorima jeste samo „Kosovo“, neko u stvarnosti nepostojeće Kosovo – Kosovo bez ljudi.
Srbija je Kosovo izgubila upravo na tom pitanju. Kosovo za političke i intelektualne elite u Srbiji nikada nije podrazumevalo njegove stanovnike, već samo teritoriju, imaginarnu teritoriju istrgnutu iz vremena, iz realnosti. Kao neko polje, bez ljudi, u 1389. godini! Zbog toga mi se čini izlišnom rasprava o tome da li će Kosovo biti izgubljeno naredne 2012. godine ili se to već dogodilo 1999., odnosno 2008. godine. Kada se uzmu u obzir svi relevantni podaci, mislim da se to dogodilo 1912. godine, onog istog trenutka kada je, pet vekova posle čuvene bitke, ta oblast pripojena srpskoj državi. Koristeći podatke i citate iz knjige "
Ulje na vodi", poznate istoričarke Dubravke Stojanović, pokušaću da objasnim ovu tvrdnju. O čemu se zapravo radi?
KOSOVO, SRPSKI VEKOVNI PROBLEM
Odmah po početku Prvog balkanskog rata 1912. godine, srpska vojska je vrlo brzo ušla na teritoriju Kosova i ta oblast je, posle potpisivanja mira (zajedno sa Sandžakom i Makedonijom) pripojena srpskoj državi. Srbija je svoju državnu teritoriju povećala za 81% i dobila je oko 1,3-1,4 miliona novih stanovnika. Od tog stanovništva tri četvrtine govorilo je albanski! (Posle žestokih okršaja, računa se da je oko 20.000 Albanaca izgubilo život, a da je izbeglo ukupno 60.000 pripadnika muslimanske vere. Odnosi između srpskog i albanskog stanovništva bili su trajno narušeni, a poverenje nikada kasnije nije uspostavljeno!) Novine su tada bile prepune patriotskih usklika, govoreno je da je osvećeno Kosovo, da je ostvareno Lazarevo obećanje, da je obnovljena srpska srednjovekovna država, da je ostvarena zavetna misao... Patriotizmu u tom trenutku niko nije odoleo, čak ni večito cinični Jovan Skerlić. I sve je bilo svečano i patriotski, dok se nije postavilo pitanje kakav će se oblik vlasti uspostaviti u toj oblasti, dakle, pitanje slično onom na koje ni danas nema odgovora. Pokrenuta je tada u Narodnoj skupštini veoma zanimljiva rasprava na koju danas treba da se vratimo ako želimo da suštinski razmišljamo o veoma teškom pitanju: kako je Srbija za manje od veka uspela da izgubi jedan deo svoje teritorije, i to baš onaj za koji njeni najviši predstavnici tvrde da je svetinja?
Te 1913. godine, na ovo pitanje formulisan je odgovor koji je glasio „uređenje novih krajeva“. Vladajuća stranka Nikole Pašića smatrala je da u novopripojenim oblastima treba uvesti poseban, vojnopolicijski režim. U skupštinskoj i javnoj raspravi predstavnici vlasti navodili su da stanovnici tih krajeva nisu dovoljno kulturni, da nisu dovoljno politički razvijeni, da se demokratski ustav Srbije ne može proširiti na te oblasti, jer njihovi stanovnici ne bi umeli da koriste prava koja bi dobili... Poslanici su se zabrinuto pitali šta bi se desilo kada bi stanovnici „novih krajeva“ dobili jednako pravo glasa, kako bi to uticalo na odnose među političkim snagama u Srbiji, kako bi se to odrazilo na već uhodane odnose među strankama, da li bi moglo ugroziti vlast? Na pitanje opozicije u Skupštini da li vlast namerava da stanovnike „novih oblasti“ nešto pita o obliku vlasti koji bi se odredio, jedan od najuticajnijih ideologa vladajuće stranke, Stojan Protić, rekao je: „Mi njih nismo pitali ni onda kad smo ih oslobađali, a onda će nam sigurno naša braća dopustiti da sa njima upravljamo pet do šest godina onako kako mi najbolje nađemo i zato što mi bolje tu stvar znamo, što smo stariji i zreliji, nemamo ih nikakvih razloga pitati kako treba da se oni upravljaju“.
To pitanje podelilo je stranke u tadašnjoj Srbiji. Inače konzervativni naprednjaci tražili su da se Ustav Srbije odmah proširi na prisajedinjene oblasti, zalažući se za sazivanje „Velike skupštine“ na kojoj bi se izvršila revizija ustava iz 1903. godine. Govorili su da je srpska demokratija stavljena na probu i da Srbi moraju ostati dosledni protivnici teze o podeli na više i niže rase, čije su posledice i sami na sebi osećali. Suprotstavljajući se vladi, Samostalna radikalna stranka pisala je tih dana u svom glasilu Odjek: „Radikali su polovinu Srbije proglasili za svoj pašaluk. Oni su preko svoga ministra unutrašnjih dela polovinu Srbije proglasili da nije Srbija i na toj teritoriji koju oni smatraju da nije srpska zaveli su jedan režim po svojoj volji“. Socijaldemokrati su bili najglasniji. U svojim Radničkim novinama pisali su: „Mogu se svakojake primedbe činiti turskoj ustavnosti, ali jedno je nesumnjivo: Srbija nije smela ulazeći u te krajeve ići nazad, već je trebala koračati napred – tj.na mesto polovne i lažne ustavnosti Turske ona je trebala odmah zavesti pravu ustavnost, patrijarhalno-primitivnu opštinsku samoupravu razviti u modernu, dati prilike tom stanovništvu da oseti kako se nalazi u Jevropi, upravo: s njim se nije trebalo zavojevački postupati“. Na vladino poređenje demokratije sa plivanjem, i argument da stanovništvo „novih krajeva“ jednostavno još ne zna da pliva, socijaldemokrati su u Skupštini odgovarali: „Da li će dete ikada moći da nauči da pliva ako ne skoči u vodu?“
Ta vrhunski kvalitetna i zanimljiva pravna rasprava koja se mogla čuti 1913. godine u Skupštini (a kakvu nismo uspeli da čujemo poslednjih godina) nije urodila plodom: preglasavanjem je usvojena Uredba o novim krajevima kojom je na Kosovu uveden poseban vojno-policijski režim. To je značilo da ustav nije proširen na te krajeve srpske države, da građani nisu dobili ista prava koja su uživali srpski građani unutar starih granica. Ključnu ulogu u donošenju te odluke imali su zaverenici okupljeni oko Apisa i Crne ruke. Oni su, u stvari, bili ti koji su diktirali spoljnu politiku Srbije, oni su bili ti koji su u mnogo čemu bili jači od radikalske vlade koju su na vlast doveli posle ubistava poslednjih Obrenovića. Oni su kao neku vrstu svoga plena dobili novopripojene oblasti, u kojima njihova vlast nije imala nikavih granica.
Dodatan problem za stanovništvo tih oblasti bila je činjenica da policijski, vojni i civilni činovnici nisu bili raspoloženi da svojevoljno odlaze na službu u nove oblasti. Tamo se išlo najčešće po kazni. Službu su tamo dobijali uglavnom činovnici koji su bili kažnjavani, najčešće zbog korupcije ili fizičkog nasilja nad uhapšenicima. Bila je to kažnjenička, legionarska uprava koja je sprovodila ličnu vlast i koju niko nije kontrolisao. Ubrzo je došao Prvi svetski rat, pa stvaranje nove države koja do kraja svog postojanja nije uspela da usaglasi različite pravne i društvene sisteme koji su se, sticajem istorijskih okolnosti, u nju ulili. Stanovništvo „novih krajeva“, stoga, sve do druge polovine 20. veka nije privuklo veću pažnju vladajućih krugova.
Zbog svega toga se danas čini da je Kosovo izgubljeno i pre nego što je dobijeno. „Izgubljeno“ je zbog načina na koji se o njemu razmišljalo, zbog mesta koje je imalo u mitotvornoj nacionalnoj ideologiji, zbog nemogućnosti vladajućih elita da prihvate i razumeju realnost. U dvovekovnim pokušajima da „oslobode i ujedine srpski narod“ i da stvore veliku nacionalnu državu, srbijanski državnici nisu umeli tim oblastima da i vladaju tako da novi stanovnici tu državu prihvate kao svoju. To je bio problem i sa proširenom Srbijom 1913. godine i sa svim kasnijim Jugoslavijama. Odnos prema „drugom“ isključivao je toleranciju i ravnopravnost, pa su se sukobi onih koji su stalno pokazivali da su „prvi“ i onih kojima je stalno dokazivano da su „drugi“, mogli samo produbljivati.
Zbog svega toga se čini da se sada pred nama odvija kraj jedne politike, ali ne one Miloševićeve, već one koja je ideološki formirana još u počecima moderne srpske države. Rasplet na Kosovu jeste rasplet te nacionalne ideologije, kraj određenog tipa razumevanja sebe, „drugoga“, prostora i vremena. To je konačni poraz jednog upornog nerazumevanja sveta i istorijskih okolnosti, odbijanja kritičkog suočavanja sa sobom. To je kraj jedne nacionalne arogancije, pomerenog koncepta stvarnosti.
KOSOVO NIJE VAŽNIJE OD SRBIJE - MISLITE O TOME...
Srbija je danas suočena sa činjenicom da je zadržavanje Kosova i Metohije u njenom sastavu- nemoguće, pa je poluzvanično zatražila podelu i konačno razgraničenje ova dva, po broju, najveća balkanska naroda (srpskog i albanskog). To mi se učinilo, i ranije, kao zanimljivo i pravo kompromisno
rešenje kosovskog čvora?! Međutim, tako ne misli i međunarodna zajednica koja smatra da je u pitanju zastarela i zakasnela ideja koja bi tek pokrenula lavinu sličnih problema i sukoba, kako u Srbiji i regionu, tako i u Evropi i svetu... Čini se da je maksimum koji Beograd može da dobije dijalogom sa Prištinom- autonomija za sever Kosova naseljen
većinskim srpskim stanovništvom i posebnu zaštitu srpskih srednjovekovnih manastira i enklava južno od Ibra, ali u okviru Kosovske države! I šta nam sada preostaje, da se još godinama, decenijama, vekovima inatimo i izolujemo od moderno, razvijenog sveta ili da prihvatimo realnost? Kome se ne sviđa ta neka nova "Republika Srpska" u okviru Republike Kosovo, treba samo da se priseti odbijanja mirovnog sporazuma "Plan Z-4" iz 1995. koji je predlagao reintegraciju
Srpske Krajine u hrvatski državni sastav putem davanja široke autonomije
većini srpskih teritorija. Plan za srpsku autonomnu oblast (SAO)
Krajina u sastavu Republike Hrvatske nije prihvaćen posle čega je
usledila akcija Oluja a time i ukidanje SAO Krajine, genocid i
proterivanje više stotina hiljada Srba. Valjda nas je istorija nečemu naučila?!
Važno je to što se, polako ali sigurno, suočavamo sa svojom ružnom ratnom prošlošću s kraja prošlog veka punom saradnjom sa Međunarodnim sudom pravde u Hagu, kao i izvinjavajući se drugim narodima za nedela koja su im naneli pripadnici našeg naroda. Važno je i da se dobrosusedski odnosi i saradnja razvijaju i unapređuju u nekada neprijateljskim državama regiona. Ali ono što je najvažnije, a čini se kao prekretnica u daljem razvoju svih država Zapadnog Balkana, je konačno zatvaranje poglavlja zvanog "Kosovo". Potrebno je, dakle, da priznamo (najpre sebi!) da Kosovo nije više deo naše državne teritorije i shvatiti da time Srbi i Srbija ne prestaju da postoje! Budućnost, sigurnost i interes Srbije je punopravno članstvo i u NATO-u i u Evropskoj uniji. Samo tako teritorijalni integritet i suverenitet se više nikada ne mogu dovesti u pitanje, dok će, s druge strane (unutar EU) državne granice biti totalno nevažne linije na geografskim kartama, a građani će moći slobodno da putuju i trguju od Atlantika na zapadu do Crnog Mora na istoku i od Ledenog Mora na severu do toplog Mediterana na jugu... Srbija u porodici evropskih naroda nema alternativu !!!
Istorija (ni)je učiteljica života
Kada pogledamo gotovo dramski nabijenu modernu istoriju Srbije u toku samo dva veka, sa velikom strepnjom možemo naslućivati šta će se događati u narednom stoleću? Ili ne moramo strepeti?! Možemo li boljim poznavanjem
sopstvene istorije, uvideti kakave su greške činjene u prošlosti,
i na taj način popraviti sadašnjost, kao i pokušati da se takve
greške ne ponove u budućnosti? Istina je da se nalazimo na nemirnom Balkanu...
PRETENZIJE VELIKOALBANSKIH- VELIKOHRVATSKIH- VELIKOMAĐARSKIH- VELIKOBOSANSKIH- VELIKORUMUNSKIH- VELIKOBUGARSKIH- VELIKOMAKEDONSKIH NACIONALISTA NA DELOVE TERITORIJE REPUBLIKE SRBIJE (1919-2009)
...ali za mnoge loše stvari koje su nam se događale i koje nam se događaju smo i sami krivi...
Kao i drugi evropski, a posebno
balkanski narodi, i Srbi su imali maksimalistički nacionalni program
i istorijski kontinuirane pokušaje da stvore "veliku državu". Suština nacionalnog programa srpske elite da stvori veliku etničku državu je gotovo nepromenjena od sredine 19. veka do danas. Problem nastaje kada se taj
program suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da je takvu
državu, bez masovnih ratnih zločina, nemoguće napraviti na etnički
izmešanom Balkanu. Takva država može biti velika, ali etnički mešovita, ili etnički očišćena, ali u tom slučaju, za ukus proždrljivih nacionalnih elita, nepodnošljivo mala. Samo u 19. i 20. veku Srbija je
ratovala deset puta, što je više od ma kog susednog naroda. Srbija je za svoje zahvate u regionu uglavnom dobijala podršku velikih sila, najpre Rusije, a od početka 20. veka Francuske i Velike Britanije, i zahvaljujući tој i drugim činjenicama se u tim ratovima znatno teritorijalno širila. Sve do poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe, ona nije doživela veći poraz, koji bi uticao na preispitivanje te vrste politike. Međutim, zabrinjavajuće je to što i posle šamara ovoj ideologiji, 90-ih godina prošlog veka, i dalje u nekim glavama srpske elite postoji misao o "oslobođenju i
ujedinjenju srpskog naroda". Tako je "Kosovo srce Srbije",
Crna Gora je samo privremeno nezavisna, a Republika Srpska nam polako
ide u zagrljaj..
U ova dva veka moderne srpske
države- sedam puta, najčešće nasilno, smenjivane su dinastije i
celokupne državne elite. Jedino je knez Miloš Obrenović umro
prirodnom smrću dok je bio na vlasti. Svi ostali monarsi bili su usmrćeni ili prinuđeni na abdikaciju, čime je ostvaren kontinuitet nasilne smene vlasti kao jedna od dominantnih osobina političkog života. Nasilno je uklonjen Karađorđe, nasilno su smenjeni knez Miloš i knez Mihailo posle njihove prve vlade. Sa mesta kneza svrgnut je knez Aleksandar Karađorđević. Ubijen je knez Mihailo. Kralj Milan je prognan iz Srbije, a njegov sin Aleksandar ubijen na brutalan način 1903. godine. Kralj Petar Karađorđević bio je, zbog pritiska pripadnika Crne ruke, prinuđen na abdikciju 1914. godine, njegov sin Aleksandar ubijen 1934., kralj Petar revolucionarnim putem skinut s vlasti zajedno sa samom monarhijom. Ubijen je i prvi demokratski premijer Zoran Đinđić. Taj zlokobni niz surovih političkih obračuna tekao je uporedo sa svim pokušajima liberalizacije i demokratizacije zemlje. U vremenu od 1835. godine do
2006. promenjeno je jedanaest ustava. Deset puta izveden je, u
najvećem broju slučajeva drastičan, zaokret u spoljnoj politici.
Granice su menjane sedam puta: od ustaničke Srbije do Jugoslavije, i
nazad. Državno-pravni okvir promenjen je, takođe, sedam puta : od kneževine i Kraljevine Srbije do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije, zatim do SFRJ, SRJ, SCG i, na kraju, Republike Srbije. Politički sistemi menjani su od orijentalne despotije, preko pokušaja prosvećenog apsolutizma, parlamentarne monarhije, kraljeve diktature, komunističke diktature, mekog socijalizma, tvrdog nacionalizma, do pokušaja demokratije. Srbija je tri puta bila okupirana, tri
puta oslobođena, a Beograd je pet puta bio bombardovan..
I
dok smo donosili evropske ustave
i zakone, poštovanje istih i transformacija društva je uglavnom
izostajala. Uvek smo se plašili inovacija, u svemu videli zaveru,
elita je lične interese stavljala iznad interesa države, želeli
smo da sačuvamo svoj "identitet" i uvek maštali o nekoj
oslobođenoj i ujedinjenoj velikosrpskoj državi. Bavili smo se uglavnom tzv. velikim temama, a malo ko se bavio onim realnim i životnim pitanjima. Tako je i danas. Pitam se da li je narod sprečavao elitu ili elita narod da Srbija napreduje? "Demokratski eksperiment" nije iza sebe imao iskreni "savez elita", nije postojao vitalni interes moćnih delova društva. On je ostao projekat obrazovane građanske elite koja tu bitku u Srbiji nije dobila. Ona nije imala ni snage ali ni odlučnosti da reformiše društvo, pa je
demokratija u srpskom društvu
sve više ličila na kap ulja na vodi: ostala je ograničena u svom
uskom krugu iz kojih nije mogla da izađe, nije imala snage da
preplavi celo društvo, ostala je izolovana i jasno omeđena od
preovladajuće nerazvijenosti društva. 
DRUGA SRBIJA - AKO VAM JE DOBRO, ONDA NIŠTA
Historia est Magistra Vitae je stara latinska mudrost, koju Srbi verovatno nisu prihvatili da
ne bi izgubili svoj "identitet"... Tako se vekovim vrtimo u začaranom krugu...a meni polako postaje muka... Nadam se da dobijanjem statusa
kandidata za članstvo Republike Srbije u Evropskoj uniji ove godine
imamo istorijsku šansu da treći vek moderne srpske države bude
totalno drugačiji od prethodna dva! Videćemo da li nas je istorija
nečemu naučila...
Kosovo |
Permalink |
Komentari (32) |
Trekbekovi (0)
