doctor

   Često smo mogli da čujemo ili čitamo kako u političkoj teoriji provejava ideja o „nedozrelosti“ nacija i naroda za demokratsko rešavanje problema. Takva ideja u svojoj osnovi nosi ubeđenje po kojem „nedozreli narodi“, budući da ne mogu sami da odlučuju, teže neprestanom traganju za vođom, dok „zrele nacije“, na drugoj strani, ne traže vođu, već jake demokratske institucije koje imaju svoje jasno određene nadležnosti. Tumačenje ovakve političke teorije odvelo bi nas na drugu temu, ali može poslužiti kao dobar uvod u našu analizu.

   Pre nekoliko dana Balkan i naročito Srbiju, potresla je vest o zajedničkom sastanku lidera Republike Srbije i Republike Srpske i Vučićevom ne Dodiku. Ovo ne zbunilo je ne samo narod, već i mnoge dobre poznavaoce diplomatije, političke teorije, državno-istorijskih odnosa i (dis)kontinuiteta politike na Balkanu. S toga, u narednih nekoliko pasusa, daćemo naše mišljenje o toj temi, uz određenu argumentaciju, koja se, uistinu, neće temeljiti ni na kakvim materijalnim dokazima (uostalom, takvih dokaza i nema i teško da će ih ikad biti), već ćemo nastojati da razumom i logikom odgonetnemo i protumačimo izjave lidera regiona o toj temi, ali i akcije koje su nakon tog razgovora preduzete sa svih strana.

   Pre svega, jakim medijskim spinom u nekoliko dana pred početak tog razgovora, stvorila se atmosfera straha u kojoj su se mnogi pribojavali (neki čak potajno ili otvoreno priželjkivali) novog rata na Balkanu. Poneseni strastima i uzrujani medijskim pritiskom, popustile su granice razuma u kojem je očigledno da nijedna država na Balkanu nije spremna za nove ratne sukobe (finansijski, vojno, tehnološki, logistički, niti u ljudstvu), ali isto tako i da nijedna svetska sila u ovom trenutku ne bi mogla da otvoreno stane iza jedne od sukobljenih strana. To nas dovodi do politike „meke sile“ i čistog političkog pragmatizma.

   Sastanak koji je pre nekoliko dana odlučivao o održavanju referenduma u Republici Srpskoj ne može se suštinski razumeti ako temeljno ne pristupimo izjavama koje su njegovi akteri dali. Predsednik Srbije nastavio je u svom pasivnom, tromom i pomirljivom tonu da govori kako Srbija, zapravo, nema ništa protiv toga, ali da nije na Srbiji da odlučuje o tome. Premijer Srbije bio je oštriji i izjavio je kako je pitanje referenduma isključivo stvar Dodika i Srpske i da se Srbija tu neće mešati. Ovo su mnogi shvatili kao ne, kao odbijanje pomoći Srbije Srpskoj. Logično, ako u obzir ne uzmemo izjavu Milorada Dodika, onda to zaista i jeste tako. Međutim, kakav je razuman razlog Dodik imao da na Vučićevo ne odgovori sa zahvaljivanjem rukovodstvu Srbije, za koje je „znao da Srpsku nikada neće ostaviti na cedilu“ i izjavom da je „ponosan na srpski narod s obe strane Drine“? Ovo nas upućuje da su iza zatvorenih vrata postignuti dogovori koji nisu bili namenjeni za širu javnost. O čemu se, zapravo, radi?

   Pre svega, naš je stav da je Srbija dala prećutnu podršku Republici Srpskoj. Čime to možemo objasniti? Kao prvo, naš polazni stav je da Srpska nikada i nikako ne bi smela da preduzme bilo kakav konkretan potez bez odobrenja i saglasnosti Beograda. Da je Srbija dala otvorenu podršku Srpskoj, to bi pojačalo ne samo napadačku i agresivnu politiku Hrvatske, već bi dovelo do daleko oštrijih glasova i konkretnih akcija sa Zapada. Prećutnom podrškom Srbije Srpskoj, otupljene su oštrice strele koje su mogle biti uperene prema Balkanu u slučaju otvorene podrške Srbije. Osim toga, Vučić je Dodiku učinio uslugu. Referendum se održava neposredno pred izbore u Republici Srpskoj, čime se Dodiku omogućuje sigurna i ubedljiva pobeda na izborima. Zašto? Zato što će prosečni glasač u RS razmišljati upravo onako kako je na zatvorenom razgovoru osmišljeno: Srbija ne daje otvorenu podršku Srpskoj, ali Dodik, i pored toga, herojski istrajava u održavanju referenduma, čime on postaje herojem Srpske. To mu omogućuje ubedljivu pobedu na predstojećim izborima.

   Drugo važno pitanje jeste zašto Dragan Čović, predstavnik hrvatskog naroda iz muslimansko-hrvatske federacije, dolazi na odvojeni zatvoreni sastanak sa Vučićem, a ne odlazi u Zagreb po direktive i savete? Hrvati od 2001. imaju potvrđenu samoupravu u nekoliko opština (videti sliku ispod). Zagreb je zaoštrio odnose sa Beogradom kada je Dodik tek pomenuo mogućnost referenduma, ali hrvatski političari u BiH videli su da veći interes mogu izvući ukoliko savetovanje u Zagrebu zamene pregovorima u Beogradu. (Recimo, Herceg-Bosnu ili neki viši stepen autonomije u muslimansko-hrvatskoj federaciji, Hrvati pre mogu izboriti pregovorima u Beogradu nego strastvenim reakcijama Zagreba.) Prosto, Beograd je ovoga puta odlučio o referendumu. Sva ova dešavanja upućuju nas ne samo na destabilizaciju Dejtona, nego i na postavljanje stanja kakvo je bilo zamišljeno nikad potpisanim i proklamovanim Vašingtonskim sporazumom (koje je predviđalo pitanje pomenute Herceg-Bosne, između ostalog).

    Dakle, Beograd se nametnuo kao nosilac ove teme. Toga su svesni i u Sarajevu, iz kojega je istog dana stigao oštri glas Izetbegovićeve osude, po kojoj „Srbija nije dovoljno izvršila pritisak na Srpsku“. Najcenjeniji akademik u Bosni i Hercegovini, Muhamed Filipović, izjavio je kako Sarajevo sada mora vršiti pritisak na Beograd da zaustavi referendum i pozvao je Zapad da zaustavi dodatno urušavanje Dejtonskog sporazuma. Čuli smo i izjave nekih političara sa Zapada, među kojima prednjači ona Davenportova u kojoj nismo videli nikakve znake osude ili nezadovoljstva. To sumnjivo ćutanje Zapada može se obrazložiti na više načina. Prvo, sama Evropska Unija suočena je sa mnogo unutarnjih problema među kojima su najveći finansijska nestabilnost, pojačan islamski faktor i strah od terorizma. Zbog toga, EU više nije u stanju da vrši pritisak na one regije koje nisu unutar njenih granica, ali jesu u njenom području interesa, kao što je to činila u prethodnim godinama. Drugo obrazloženje moglo bi da bude to da su srpske političke elite naučile lekciju iz poslednje decenije prošloga veka, da sada samo žele da odaju utisak međusobnog neslaganja, a da, u tajnosti i „ispod žita“, drže čvrste kontakte i dobru saradnju kako bi izborili najviši deo svojih interesa u trenutku kada Ruska Federacija ima najjači upliv u balkansku politiku u poslednjih nekoliko decenija. Treće objašnjenje jeste nova situacija koja se stvara u Ukrajini, gde sve češće čujemo predloge kako se „ukrajinsko pitanje“ može rešiti po modelu Dejtonskog sporazuma; svesnim urušavanjem i žrtvovanjem Dejtona, EU bi mogla da dokaže kako je Dejton neodrživ i da nema potrebe primenjivati ga u Ukrajini, čime bi ostvarila deo svojih interesa.

   Pored svih ovih izjava i poteza, Ruska Federacija dala je otvorenu podršku Dodiku. Dakle, Moskva je dala otvorenu podršku, Beograd prećutnu, čime je obezbedio održavanje referenduma, ubedljivu Dodikovu pobedu na predstojećim izborima, istovremeno se obavezao da će preduzeti teret mogućih negativnih reakcija i napada; pritom, mi nismo čuli da je iko pomenuo kako će se Beograd poneti u slučaju militantnijih reakcija na održavanje referenduma. Dalje, Sarajevo je vidno nezadovoljno, Srpska zadovoljna, jer ide na referendum, Hrvati unutar muslimansko-hrvatske federacije zadovoljni, a čak ni Zapad ne kudi ovaj potez iz Beograda.