doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Život jednog božjeg čeljadeta

misha | 21 Februar, 2018 11:55

Život jednog božjeg čeljadeta

"...A kakav je život jednog "božjeg čeljadeta" na planeti Zemlji, koliko traje i kojom "merom" može da se izmeri, biće pomena u priči o dve biblioteke, izgovorenoj 24. decembra 2005. godine, u svečanoj sali Narodne biblioteke u Beogradu, a povodom "stranih izdanja - publikacija drama i knjiga" Pisca zašlog u godine da je i na njega "došao red".

Ako se brzo osvrneš...

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine.

Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: -Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l' tako?

-Naravno - dodao je Otac - ako hoćeš da budeš čovek. Pa ti sad vidi, da ti ne pričam mnogo.

I, tako, tog lepog sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini - ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, "jedan od onih probisveta oko železničke stanice".

Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali nam, upozorili nas, opomenuli, skrenuli nam pažnju...i odveli nas u učionice.

Na belom zidu crna tabla za pisanje belom kredom i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus: plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, poneki pramen boje zemlje u moru. -Bože - pomislih - gde li se mi nalazimo?

Gde li je naša zemlja, i naš grad, u tom moru?

Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam se, bez pratnje i saveta. Dao sam sve (skromne) podatke o ličnom identitetu, naglasivši i potvrdivši, posebno, da idem u školu... I tako, pre pedeset godina, ili pre pola veka, postao sam član biblioteke.

Pamtim svečanu tišinu soba za čitanje, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca, uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili nekako odsutno zamišljeni, skoro tužno, i, naravno - mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... (Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, neozbiljno.)

Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, u odnosu na "uramljene pisce" po zidovima biblioteke, skoro uvredljivo... Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to niko nije shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija - izučio je, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru - pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku.

Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam knjige pozajmljene iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let svojih golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopcu za sušenje veša.

 

Mali, svilenkasti božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se nebrojeno puta kakva je to pravda, i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan.

Jedan jedini dan, a čovek - večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi "ceo život" od jednog dana, i da ne vidi sunce... Ili da ga, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u "pola života", oko podneva, uhvati vrabac da mu bude ručak.

Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, "provincijskog helikoptera", na poletnoj pisti konopca za sušenje veša.

I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo da Asteroidu B-612.

Pisac te knjige poginuo je u trećem padu svog borbenog aviona u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red kada je reč o velikim, ozbiljnim piscima, koji su život proživeli samo da bi pisali. (Nisam mogao da zamislim da su bilo šta drugo radili, pa čak ni da su jeli.)

Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju, naučni program engleske televizije o položaju i sudbini naše male, rekoše, "provincijske planete", skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija.

Povod je bilo pitanje zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira.

I objašnjenje je bilo, ako to normalan čovek može da razume, da su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti "neozbiljne" za prostranstva merena eonima, odnosno svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje, ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život, ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije, traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na Zemlji tad uopše bude, čuti odgovor tek za nekoliko hiljada godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno, skoro kao tren.

I da to nisu pisali engleski "svemirski obaveštajci", čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda, udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje.

Pomislih: Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije?

Na kojoj planeti ja to živim?

Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, menjao vozove i gradove, i šta bi na kraju - proživeo život na "zabitoj, provincijskoj planeti". I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno.

Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi...koje su na balkanskim prostorima ostavile neizbrisiv trag, čovek mora da se zamisli (i upita) zašto ovo malo života trošimo na nerviranje i ljude nedostojne tog trena postojanja među zvezdama udaljenim od naše Zemlje milijardama godina.

Osećam - nepogrešivo gubim igru sa nekim "novim ljudima", vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem.

Sve što sam stariji, a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam uglavnom u slikama, ili u kratkim, dokumentarnim filmovima, sa čestim "gubljenjem prijema", zatamnjenjima od po nekoliko godina...

Postoji li još neka lepa reč za zaborav?

A nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu; sve da ih vidim, i da čujem šta pričaju.

Sa godinama sam izgubio brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kojem si odrastao, brzo se osvrneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo... Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario se, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati.

Danas je 24. decembar 2005. godine.

Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da se zadužim za jednu od nebrojenih knjiga.

I taj dan, tog toplog septembra, polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konopac za sušenje veša, i na konopcu - vilin konjic."

 

"Dvadeset srpskih podela" - Dušan Kovačević

(naš najveći živi dramski pisac)

Život | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb