doctor

Nadrealni Srbistan - Preljubnici

misha | 25 Oktobar, 2012 21:30

Nadreani Srbistan - Preljubnici

"Srbistan - Naziv za Srbiju koji nam dolazi iz turskog jezika, gde ovu zemlju zaista zovu Sirbistan (sa „i“), ali bi izvorno poticao od indo-iranskog, gde „stan“, znači „zemlja“, „stajalište“, „uporište“ (...) „Srbistan“ je kao fora, kapiraš, koja nam govori kako je Srbija isto k'o Istok, Centralna Azija je*ote, što automatski znači raspad i propast, despotiju i prćiju...", zanimljivo je ovaj termin iz naslova mog posta objasnio autor Ariel Ultra na sajtu Vukajlija.com.

Ono što okupira moju pažnju ovih dana je najezda (nad)rijaliti programa na srbistanske nacionalne televizije. Pod pojmom "nadrijaliti" mislim na nove reality show emisije koje su sve samo ne "rijaliti" (stvarne, realne, zbiljne). I dok je raniji rijaliti šou bio udar na kulturu i pristojnost, ovaj sadašnji- predstavlja udar i na zdrav razum. Nisam siguran da ih mogu sve pobrojati, ali kao najtipičniji primer koji potvrđuje istinitost ove moje tvrdnje, ću uzeti emisiju "Preljubnici" (tv Pink).

Karamela - Veličanstveni sultan nadrealnog Srbistana

Emisija "Preljubnici" koju vodi imitator Goran Stojićević Karamela se godinama uspešno prikazuje u zemljama regiona, a od nedavno i na televiziji Pink. Navodno- u ovoj emisiji se govori o preljubnicima u vezama i brakovima. Reč je o detektivskim istragama nastalim prema "istinitim slučajevima", kada jedan od partnera posumnja da ga drugi vara. Agenti detektivske agencije "Protekta" tada stupaju na snagu i kreće praćenje kretanja osumnjičenog. Kada se dođe do "dokaza", osoba koja se prijavila za šou ima priliku da prva sazna s kim je njen partner vara. Sledi "obračun pred kamerama" i to sve možemo videti u emisiji "Preljubnici" na flekastoj, ovaj ružičastoj televiziji u prajm tajmu, svakoga dana u 17 časova! Mislim da bi po tradicionalnu srpsku porodicu bilo manje pogubno kada bi se u tom terminu na tv-u emitovala "Parada ponosa", uživo.

Tako se npr. u emisiji koja je na Pinku emitovana 01. oktobra 2012., moglo videti kako "prevareni muž" udara pred kamerama "svoju suprugu", koju je zatekao u krevetu sa "svojim rođenim bratom". Tada kreće i verbalno i fizičko obračunavanje, a ona zatim odlazi u kupatilo gde pokušava da se otruje tabletama. Sve to na televiziji sa nacionalnom frekvencom, u popodnevnim satima. Republička radiodifuzna agencija je povodom ovog slučaja izdala saopštenje da je predmet već u radu i da imaju uvid u česte skandalozne kadrove koji se emituju usred bela dana? Mislim da upozorenje od RRA nije puno zabrinulo produkciju, jer voditeljka pomenute emisije često istu odjavljuje rečima: "Nadam se da ste se naslađivali ovim scenama"(?!) na šta se čuje euforično-oduševljeni vrisak u (plaćenoj) publici u studiju? Smak sveta 2012. je definitivno počeo...

Svaka "preljubnička" emisija obiluje gotovo neverovatnim situacijama, a opet tako providno osmišljenim (tipa: "sumnjam da me muž vara...sa nama živi, nebitno, moja SESTRA po ocu", "živim u Parizu, načuo sam od komšija da me u Srbiji žena vara, ostavio sam je da vodi kafanu, pomaže joj moj KUM", "dečko mi se čudno ponaša, živimo sa mojom MAJKOM" i gotovo uvek se ispostavi da su ti pomenuti "nebitni likovi" ustvari glavni "partner-preljubnici"). Uz providne "neverovatne" priče, tu je i loša amaterska gluma (akterima se omakne po koji osmeh). Karamela svoju lažnu emisiju reklamira na takođe glup način- objavljivanjem navodnih skandaloznih vesti o sopstvenoj ugroženosti zbog posla kojim se bavi (zato sada kao ima lično obezbeđenje). Ovo su samo neki od naslova u novinama i na internetu: "KARAMELU KIDNAPOVALI I VOZILI U GEPEKU! VIDEO", " Karamela izboden tokom snimanja emisije "Preljubnici"," Karamela unajmio telohranitelje!" Sve ovo ukupno- vređa zdrav razum!!!

(NAD)REALITY SHOW - Ovaj program nije prikladan za...sve uzraste!

Međutim, još mi je mučnije kada čujem komentare ljudi koji veruju u istinitost ovih priča,a verovali ili ne- ima ih! To me je i nateralo da o ovome pišem! Pogledao sam i po internetu komentare i zabrinuo me je broj onih koji veruju u istinitost pomenute emisije. Ipak, izdvojio bih par komentara koji daju nadu da srbistanski nadrealni sindrom nije totalno okupirao Srbiju (nadam se i tešim i da ona većina koja, poput mene, sa gađenjem gleda na (nad)reality show ne ostvalja često komentare po internetu):

"Kakva ironija..preljubnici! :D
Ovo ce biti jos jedna EMISIJA PREMA UNAPRED SMIŠLJENOM SCENARIJU! jer, ko je toliko lud i blesav da svoj privatni brodolom javno obznanjuje!"

"Losi voditelji a akteri jos gori."

"namesteno 10000000000000000000000000 posto
:("

"Savet produkciji ovog rijaliti show-a, kad već nemate stvarne priče i stvarne likove, onda ovo odglumite malo bolje. Presmešno!!!"

"YT bi trebao da cenzuriše ovu emisiju,brate ovo je gore od pornića"

"izvinite kako se zovu ovi filmovi -- hahahah karamela i njegovi seljaci"

"Ma kako da ne...Ovi detektivi ih prate i voze 3 metara iza njih i to duze vreme ... i budala bi skontala da ga neko prati....Ako nista drugo bar bi se detektivi bojali da ne budu primeceni.....Koja prevara ljudi....Osvestite se vec jednom....!"

"Ovo gledaju samo retardirane nepismene budale, a oni koji veruju u sve ovo za njih ne postoji ni izraz koji bih upotrebio. A Pint tv pored gomile sljam emisija sa ovim je skocila ubedljivo na prvo mesto najgore televizije u Evropi."

"Da li je moguce da neko veruje da je ovo istina"

"Apsolutno sve je namesteno, to se vidi iz aviona!"

"jbt sto nisu fino uzeli americke preljubnike, ubacili prevod i to prikazali a ne ovo sranje od emisije."

"Ova serija je namestena, ovaj karamela je debilcina retardirana, inace niko od ovih ne radi u JAT-u kao stjuardesa, koje sranje ne verujem sta sam gledao."

"svaka ti cast...i ja radim u jatu i ove ljude nikada nisam video...koje prevare i sranje od emisije...karamela,nadmasio si sam sebe"

"dok ima debila koji ovo gledaju bice i ovakvih emisija,moj komentar na sve ovo je,JADNO!!!"

"ova riba bila je na emisiji LUDA KUCA!!!! sacuvaj boze!!!!"

"Ladno neki lik sa mog faxa evo sada u emisiji kao ima dete i zenu ahahaha.."

BAKLAVA JE SRCE SRBISTANA!

Na srbistanskim nacionalnim televizijama jedini veći vladar (da ne kažem sultan) od ovih nadrealnih emisija su (pogađate)- turske serije! Mislim da je više nego interesantno prisetiti se nekih istorijskih činjenica kako bismo bolje sagledali sadašnji trenutak i bolje razumeli svu ironiju srpskog divljeg društva:

Objavom rata Kraljevine Crne Gore protiv Osmanlijskog carstva 08. oktobra po gregorijanskom, odnosno 26. septembra po julijanskom kalendaru 1912. godine, započeo je Prvi balkanski rat. Na osnovu sistema bilateralnih ugovora kojim je formiran Balkanski savez, preostale tri članice saveza, Srbija, Bugarska i Grčka su 10 dana nakon Crne Gore objavile rat Osmanlijskom carstvu i započele vojne operacije, kojim je Balkan oslobođen od osmanlijske okupacije.

Danas, u oktobru 2012. godine, tačno 100 godina kasnije, tada oslobođene/osvojene teritorije od strane Srbije (pre svih- Kosovo) su gotovo izgubljene, turski mentalitet smo sebično prisvojili i zadržali na šta najbolje ukazuje tolika popularnost turskih serija u nas, "domaća kafa" je naravno- turska, sarma je srpski brend broj 1, sve je više prodavnica baklava (i ona je "domaća"), turski jezik je po pisanju medija sve popularniji na Filološkom fakultetu, kao i kursevi trbušnog plesa, dosta roditelja je sinovima dalo ime Onur (ne Miloš!), "Avlije, avlije" je decenijama mega popularni hit... DOBRODOŠLI U SRBISTAN (pročitaj ponovo definiciju s početka posta!). DŽABE SMO KREČILI!

Déjà vu

misha | 13 Septembar, 2012 18:15

Déjà vu

Na blogu retko kada pišem o stvarima iz svog života. Uglavnom objavljujem postove o nekim mojim razmišljanjima i viđenjima srpske svakodnevice. Te (uglavnom političke) teme zanimaju pojedine redovne posetioce mog virtuelnog kutka, ali primećujem da one druge, lične, priče skreću pažnju mnogo širem/raznovrsnijem krugu posetilaca bloga. Na sreću tih drugih, političke teme (i vesti uopšte) me ovih dana gotovo i ne zanimaju (ili izazivaju gađenje i odbojnost)- pa sam rešio da malo više pišem o tim nekim drugim običnim i neobičnim temama iz života.

Tako sam se ovih dana setio jedne interesantne pričice iz mog života čiju suštinu naslućujete iz naslova posta i poželeo da istu ovde napišem kako bih je, kao i par ranijih, na neki način "ovekovečio", ali i kako bih eventualno kroz komentare čuo još sličnih zanimljivih doživljaja i iskustava o tom fenomenu "već viđenog", Déjà vu (deža vi):

Postoji četiri vrste "već viđenog": deža veki (već doživljeno), deža senti (već osećano), deža vizite (već posećeno), deža entendi (već čuto, oslušnuto, čuveno)

Početak moje priče je smešten u vremenski period s početka devedesetih godina prošlog veka. Ja, klinac od par godinica, sam sedeo u dnevnoj sobi i gledao tv, dok su komšinica i mama pile kafu i razgovarale. Onda je majka izvadila iz gornjeg dela ormana neke vežene šustike i pokazala ih komšinici. Ova je sa oduševljem posmatrala te različite šarene vezove na njima (šustikle su u to vreme bile najčešći ukras svakog doma). Na prvi pogled svakodnevna obična situacija, međutim ostajem totalno zbunjen kada tu situaciju doživljavam i drugi put na identičan način: ja sedim, gledam tv, majka iznosi one šustikle, komšinica ih posmatra sa istim onim oduševljenjem... Prekidam tu neobičnu situaciju (koju ću zauvek pamtiti) rečima: "Pa vi ste to već gledale?", na šta dobijam odričan odgovor. Ali, mali ja u neverici, ne odustajem: "Jeste sigurno, sećam se.." "Nisam videla", odgovara mirno komšinica gledajući vez na jednoj šustikli. Majka mi kaže kako ih je tek skoro kupila i da ih još niko nije video, a ja ostajem totalno zbunjen, bez argumenata a opet tako siguran da sam ovu situaciju "već video"? Nešto kasnije kažem majci da je "komšinica sigurno već videla šustikle, da se jasno sećam svakog detalja". Onda me majka prvi put upoznaje sa fenomenom "već viđenog" koji je i sama par puta doživela.

Tada prvi put čujem za te neobične pojave, kada vam se nešto dešava, a vama se čini da se već dogodilo na potpuno isti način, koje se nazivaju "deža vi", od francuskog déjà vu što znači "već viđeno". Prilično je nezahvalno objašnjavati malom detetu tako neku komplikovanu stvar koja ni mnogim učenim ljudima nije do kraja jasna (iako je reč o sasvim uobičajenom fenomenu, jednostavno i prihvatljivo objašnjenje nisu uspeli pronaći niti biolozi, ni psihijatri, ni neurološki stručnjaci, niti sami fizičari. Osećaj koji nas ponekad obuzme da smo nešto što upravo govorimo, radimo ili vidimo već jednom u prošlosti na identičan način rekli, napravili ili videli, još uvek je nedokučiv)- ipak, bilo mi je puno lakše kada sam naišao na mamino razumevanje u rečima "Znam to, i meni se dešavalo..", iako mi je cela situacija ostala čudna i neshvatljiva jer nije bila u skladu sa realnim i logičnim.

"Vrlo malo ljudi je osetilo deža vi samo jednom. Kome se jednom desi, u većini slučajeva zadesiće ga ponovo." Dok pišem ovaj post čitam zanimljivosti o ovom fenomenu: "...Obično se javlja prepodne ili uveče i to pri kraju nedelje, unutra ili u toku reakcije i u društvu prijatelja, kod osoba u adolescenciji, kod ljudi koji puno putuju i pamte svoje snove, kod ljudi sa visokim obrazovanjem.." Ove citirane rečenice daju odličan uvod za opis mog drugog velikog susreta sa fenomenom Déjà vu:

Naime- početkom dvehiljaditih, petnaestak godina od gore opisanog događaja koji sam skoro bio zaboravio, sanjao sam jedan gotovo običan san, koji sam uz jutarnju kafu prepričao majci: "Sanjao sam kako, sa drugarima, po mraku hodam plažom. Onda svi prilazimo vodi i dodirujemo je, dok se talasi poigravaju sa sićušnim peskom. Svi se oduševljeno smejemo i radujemo..." Onda zaključujemo da mi fali more i da bi bilo lepo da odemo porodično jer nismo odavno bili. Još jedna na prvi pogled obična situacija... Gotovo godinu kasnije, odlazim sa srednjom školom na matursku ekskurziju u Grčku. Posle celodnevne vožnje autobusom kroz Srbiju i BJR Makedoniju, višesatnog čekanja na granici sa Grčkom, u večernjim satima stižemo u Paraliju, gradić na severu grčke pokrajine Makedonija. Užurbano se smeštamo u hotel, i žurno želimo da upoznamo to mesto (većini nam je to bio prvi odlazak iz zemlje, neračunajući letovanja u Crnoj Gori). I onda, ponovo doživljavam ono gotovo zaboravljeno neobično iskustvo, "već viđeno": more, noć, sitan pesak, društvo, dodirujemo vodu... Dok se svi raduju tom susretu sa slanom vodom na prelepoj plaži, ja stojim i svesno posmatram poznate buduće sekunde. Kasnije objašnjavam drugaricama šta sam upravo doživeo, kako je zanimljivo to što se "deža vi" zapravo najpre sanja, posle čega su usledile slične priče koje su se njima dešavale, a onda smo nastavlili sa istraživanjem ovog lepog mesta...

Po povratku kući sam na računaru gledao CD sa slikama koje je razredni napravio sa svog fotoaparata. Donja nejasna slika (ja, drugi s desna) je probudila sećanja i razmišljanja o "već viđenom", kao što je to bio slučaj i ovog puta par godina kasnije kada sam to podelio i s vama u ovom postu:

Paralija 2005. - Kao da je Déjà vu i ovu sliku učinio "misterioznom" :)

Da li ste i vi ikada imali onaj neobičan osećaj: "Ja sam već bio ovde", iako ste prvi put na nekom mestu? Da li ste imali ono iskustvo čiji smo ranije bili svedok ili ga doživeli, u vezi situacije koja je potpuno nova? Déjà vu - istina je negde tamo :)

Divlja gradnja, divlje društvo

misha | 28 Avgust, 2012 09:01

Divlja gradnja, divlje društvo

Davno sam u radio emisiji "Peščanik" čuo jednu zanimljivu priču o "divljoj gradnji" u Srba, međutim transkript te emisije nikada kanije nisam uspeo da pronađem na internetu. Pokušaću u par rečenica da prepričam suštinu:

Ogroman broj sudskih predmeta je u velikom zaostatku. U građanskom pravosuđu, dakle kada su u pitanju sporovi između građana, rezultati u pogledu vremena i elementarne organizacije su godinama sve lošiji. Tako su se dve srpske porodice punu deceniju tužakale, onako komšijski, zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Naime, jedan komšija je "divljom gradnjom" ugrozio imovinu ovog drugog, pa je oštećeni pravdu potražio pred sudom. Godine su prolazile i pošto ni jedan ni dugi nisu mogli da izdrže (finansijski ali i psihički) taj sudski maraton, obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Ovaj međunarodnu sud jeste rešio taj njihov višegodišnji spor, međutim meni je daleko zanimljiviji detalj od same presude bila prva rečenica kojom je sud započeo iznošenje iste: "MEĐUNARODNO PRAVO NE POZNAJE POJAM >DIVLJA GRADNJA<... " Dakle, civilizovana i moderna Evropa ne poznaje pojam "divlja gradnja". To je izraz poznat jedino našem divljem društvu, u divljoj Srbijici, na divljem Balkanu.

Srbija - nedovršena država!

Ugledavši u izlogu knjižare najnoviju knjigu donedavno aktivne političarke, sociološkinje i ikone građanskog otpora Miloševićevoj diktaturi Vesne Pešić zanimljivog naziva "DIVLJE DRUŠTVO- KAKO SMO STIGLI DOVDE"- prva asocijacija mi je bila na ovu priču o divljoj gradnji sa početka posta. Osim naslova, i ilustracija na koricama (građevinske skele na zgradi Skupštine Srbije) me je takođe asocirala na istu, pa sam istog trenutka poželeo da je kupim i počnem sa čitanjem kako bih lakše razumeo taj fenomen "divljeg" u nama.

Već sam naslov knjige "Divlje društvo - kako smo stigli dovde" dijagnoza je i anamneza bolesti Srbije od 5. oktobra do danas. Knjigu čine objavljeni i neobjavljeni tekstovi, prerađeni nastupi u radio emisiji “Peščanik”, ponovo pročitani intervjui i članci. Još u predgovoru knjige autorka će saopštiti da joj je polazište i ishodište analize postpetooktobarske Srbije kritika srpske nacionalne ideologije:

"Srbija nazaduje već trideset godina. Kada se taj period posmatra u celini, ona je zabeležila privredni rast otprilike minus jedan odsto godišnje. Gde god da se baci pogled, skoro ništa ne funkcioniše. Svi elementi društvenog sistema su pogrešno postavljeni i daju loše rezultate. Stiče se utisak da se u našoj zemlji već dugo igra samo jedna igra – zero sum game. U takvu igru spada i ukrštanje opredeljenja da Srbija postane članica Evropske unije, sa odlukom da se Kosovo zauvek tretira kao deo Srbije. Drugo opredeljenje poništava prvo, pa će se i poslednji period koji je vodila proevropska vlada pod sloganom „i Kosovo i EU“ upisati kao izgubljeno vreme. Nakon 5. oktobra neki pomaci nesumnjivo postoje, ali dugotrajno propadanje nadjačava slabašne pomake. Oni su nedovoljni za uništenu zemlju koja je slupala sve što je imala u ratovima devedesetih godina. I nije se povratila ni moralno ni materijalno. Drugi su za to vreme napredovali, pa ne treba da čudi što Srbija spada u najzaostalije zemlje Evrope. To znači da Srbija treba sve da menja..."

"Postoje narodi koji smisao ne ubrajaju među nužne uslove svog postojanja.", Zoran Đinđić

Svakako preporučujem svima da pročitaju knjigu. U ovom postu vam prenosim jedan deo pomenute knjige, članak koji je autorka objavila pre gotovo deceniju, a čini se kao da je danas pisan. To nažalost ne govori o univerzalnosti ovog teksta, već o prokletstvu srpskog divljeg društva da se večno vrti u začaranom krugu. Na dnu posta se nalazi i zanimljiv prikaz "srpske političke misli", kraljevačkog umetnika Radeta Markovića- koji više nego slikovito prikazuje to divlje društvo i koji kao da upotpunjuje ovo kazivanje Vesne Pešić:

"ZAOKRET

Povratak u prošlost

Skoro da je postalo opšte mesto da je u Srbiji rehabilitovan stari režim. Pre manje od pet godina sa ponosom smo govorili da se 5. oktobra dogodila revolucija. Predvođen svojim demokratskim vođama, narod je na ulici skinuo s vlasti jedan od poslednjih autoritarnih režima u Evropi. Danas je teško poverovati da je od te revolucije ostala samo kontrarevolucija u formi lažiranja puta kojim smo se uputili. Sem što je taj nesrećni kružni put sam po sebi problem i neka vrsta neobičnog dostignuća, ništa manje ne zabrinjava izostanak bilo kakve interpretacije toga šta se sa našim društvom dešava. Jer, tek kada se krug zatvorio, postali smo svesni da nismo znali gotovo ništa o tome kako se dogodila revolucija, baš kao što ni sada ne znamo kako nam se dogodila kontrarevolucija. Ono što je izvesno jeste da nema volje da joj se neka značajnija snaga odupre.

U tome i jeste stvar. Da bi neko došao ili da bi se vratio na vlast, mora da može i da se u nju vrati. Hitler nije došao na vlast zato što je bio talentovan i uspešan čovek, nego zato što nije bilo nikoga ko je mogao da ga zaustavi. Levica je bila podeljena i desetkovana,a građanska desnica je bila u rasulu. Da bismo razumeli kako smo se vratili na staro nije dovoljno da kažemo da su crkva i njeni sledbenici preuzeli barjak u svoje ruke. Nije dovoljno ni da podsećamo da nije prvi put da se istorija ovde ponavlja i da mnogi veruju da tako i treba. Srbija i nije ništa drugo nego večno vraćanje istog. Ništa se tu i neće dogoditi, osim ponavljanja bede, ratova za imaginarne granice i kuknjave nad izgubljenim bitkama.

Manje ili više pesimistične priče o Srbiji ne odgovaraju na pitanje ko je odgovoran za to što je kontrarevolucija uspela i što smo se vratili na staro. Ono što bih ja zapitala jeste: ko ih je pustio, ko je otvorio (krišom) vrata, ko se to izmakao da ne pruži otpor,a morao je baš to da učini? Ko je taj koji to nije smeo,a ipak je omogućio vremeplov u prošlost?

Nema smisla da istragu usmerimo ka miloševićevcima i utvrdimo da su krive samo te snage. Pa naravno da su one htele da se vrate na svoje položaje i povrate svoja bogatstva. Prirodno je da su čekali prvu zgodnu priliku za svoj comeback. Nisu ni radikali krivi zato što povratak na staro koriste za sebe, jer i oni su to staro. Takođe bi bilo besmisleno tvrditi da je kriv Koštunica, mada je on lično predvodio kontrarevoluciju, a i inače je, neskriveno, protiv moderne Srbije. Takav je odvajkada bio, takvog ga svi znamo, zato je bio najbolji protivkandidat Miloševiću. On se posvetio srpstvu u crkvenoj varijanti,i svemu što uz to ide: ratovima za veliku Srbiju, vojsci i tajnim službama, ako tom cilju služe, popuštanjem pred svetskim moćnicima, ako je to dobro za naše heroje. On smatra da je srpstvo njegova specijalnost; setimo se samo sa kolikom radošću je branio brojne krajine i njihove najradikalnije elemente,a sada i crnogorske srpske stranke. On je na antizapadnoj strani i zato je bio ljut protivnik Zorana Đinđića i svega što je ovaj radio. Zato mu ne treba verovati kada se hvali kako ćemo baš 5. oktobra, na dan koji on izvesno ne podnosi, ući u pregovore sa Evropom.

Svi ti tamo, na toj drugoj strani, neki organizovano a neki samo u snovima, želeli su da Zoran Đinđić nestane. Ali nije nestao samo on. Zar je dovoljno odstreliti samo jednog čoveka, pa da se promeni pravac kretanja, smer u kome je Srbija krenula? Ubistvo je odškrinulo vrata, ali ih je širom otvorila nova Demokratska stranka. Kontrarevolucija je bila moguća, jer na "revolucionarnoj strani" više nije bilo nikoga. DS je iznutra bila slomljena. Njena politika otvaranja vrata mračnjacima, koja se zvanično zove politikom "pružene ruke", do besvesti je "konstruktivna", bleda i apatična.

Demokratska stranka je izneverila demokratsku Srbiju. Ona se mogla odupreti vremeplovu kojim smo zaplivali. A nije to učinila. Ne kažem ja to zato da bismo se na tu stranku bacali kamenom. Nije u tome stvar. Ona mora da se menja i da izađe iz sopstvene krize. Njena kriza postala je kriza Srbije. O tome se više ne može ćutati, kao što se ne možemo pretvarati da su za borbu protiv mračnih sila dovoljni oni dosledni borci za modernu Srbiju, oni koji su oduvek bili građanski i antiratno orijentisani. Oni jesu važni, ali su nedovoljno jaki da izvedu Srbiju sa stranputice kojom je opet krenula.

A opasno je zabasala. Ekonomija je u očajnom stanju. Penzije će se saseći do gladi. Posla nema na vidiku. Zdravstvo postoji samo zato da bi nas podsećalo na to koliko je puta opljačkano. Ustav ne može da se donese, jer se spremaju nove ujdurme. Predstoje okršaji oko primene Ustavne povelje na referendum u Crnoj Gori. Crkva je uzela toliko maha da Srbija izgleda kao teokratija na čijem su čelu patrijarh Pavle, Amfilohije, Atanasije, vladika Jovan i slični likovi, zbog kojih samo što ne zaratimo sa susedima. A ni "oružane bitke nisu isključene".

Levo i desno, socijalisti i klerikalci opet marširaju zajedno. Udaraju sve žešće i frontalno. Juče-prekjuče čujemo predsednika Radiodifuznog saveta, gospodina Cekića, kako nas dobronamerno i bratski savetuje da se urazumimo i shvatimo da RTS čuva naše nacionalno i mentalno zdravlje: "Ako nećete da vam decu vaspitavaju stranice koje puštaju samo sadržaje zabavnog i niskog kvaliteta, i stanice koje emituju ideološki program da su Srbi krivi za sve, onda morate da platite pretplatu." G. Cekić očito hoće naučni program po kome će biti da su za sve krivi oni drugi,a da su Srbi, tu i tamo, tek po nekog mrava zgazili.

Politika "ispruženih ruku" prosto više ne prolazi. Razgolitila se. Ne vredi da se samo odmahne glavom. Pozivam vođstvo Demokratske stranke da ozbiljno shvati šta se u Srbiji danas zbiva. Plutanje niz vodu neće biti dobro ni za naše društvo ni za DS. Treba izaći iz feudalnog aranžmana. Bolje je vođenje vizionarske politike od učmalosti bubrega u loju.

Danas, 8. februar 2004."

TRI FAZE U RAZVOJU SRPSKE POLITIČKE MISLI

Jači smo od sudbine // ko vas BRE .... // veži konja gde ti gazda kaže

Ko sam ja?

Moj avatar je Doctor Misha:)))
Doktor za sve i svašta! Doktor koji od 2007. godine opipava puls Srbije!
★★★★★
Doctor Misha je neka vrsta moje "indijanske inicijacije"- gde imaš jedno ime dok sredina ne shvati ko si, a onda ti daju drugo (pravo) ime. Zahvaljujući ovom avataru sam ušao u blog svet i postao bloger. :)

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31