doctor

Orvelova 1984 - Vučićeva 2014

misha | 22 Septembar, 2014 22:51

Orvelova 1984 - Vučićeva 2014

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajući broj ogranaka pod zemljom. U Londonu (Beogradu na vodi) su se nalazile još samo tri zgrade sličnog izgleda i veličine. One su toliko nadvišavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve četiri.

To su bile zgrade četiri ministarstva koja su sačinjavala celokupni aparat državne vlasti:

Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom;

Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom;

Ministarstvo ljubavi, koje je održavalo zakon i javni poredak;

i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove.

Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.

VELIKI BRAT TE POSMATRA...

"Ako hoćeš sliku o budućnosti,

zamisli jednu čizmu kako gazi

ljudsko lice - večno.", Orvel

Škotska 2014: Freedom !?

misha | 01 Septembar, 2014 13:14

Škotska 2014: Freedom !?

Već dve godine sam skoro opsednut potencijalnom mogućnošću razjedinjenja Ujedinjenog Kraljevstva. London i Edinburg su se krajem 2012. dogovorili oko referenduma o otcepljenju Škotske, koja je deo Velike Britanije više od tri veka, od Zakona o uniji 1707. Nama Srbima je dobro poznata izreka koja kaže: "Zaigraće mečka i pred tvojom kućom"! Smatram da nam njeno objašnjenje u pomenutom slučaju nije potrebno...

FREEDOM! - Škotska će 18. Septembra 2014. održati referendum o nezavisnosti

Reč "freedom" me gotovo uvek prvo asocira na čuvenu emotivnu scenu iz legendarnog filma "Hrabro srce", o Prvom škotskom ratu za nezavisnost protiv Engleske, u kojoj zemljoposednik Vilijam Valas (Mel Gibson) poziva Škote da se bore za slobodu.

I danas je prepun simbolike ovaj ratoborni severni deo Velike Britanije koji će 18. septembra na referendumu odlučivati da li će biti nezavisna država. Škotski premijer Aleks Salmond zakazao je referendum 700 godina posle Bitke kod Benokberna, čuvene škotske pobede nad Englezima iz 14. veka. (U čast toj slavnoj 1314. godini za Škote, ovaj post objavljujem u 13:14!) Hoće li i danas škotsko srce biti dovoljno hrabro?!

Dok brojne javne ličnosti u Škotskoj, uključujući i proslavljenog glumca Šona Konerija, ističu da je referendum šansa za nezavisnost koju ne bi trebalo propustiti, strah od ekonomske i političke neizvesnosti, međutim, tera obične Škote da se, za sada, u znatno većem broju (prosečno, prema anketama: 50% naspram 35%) opredeljuju za ostanak u uniji sa Londonom. Iako su istorijski argumenti Škota u prilog nezavisnsoti jaki, ekonomski i politički razlozi za ostanak u Velikoj Britaniji su, barem u ovom trenutku, čini se – jači?

Međutim pro-unionistički političari upozoravaju da znatna prednost unionista u istraživanjima javnog mnjenja može da zavara glasače koji ne podržavaju nezavisnost da steknu utisak da nema potrebe da izađu na birališta jer je ishod referenduma već rešen. Podsećaju na sličnu situaciju u Kvebeku, šest nedelja pred referendum 1995. istraživanja su takođe bila ubedljiva u korist ostanka u sastavu Kanade, kada su kanadski federalisti na kraju za dlaku (1,2%) nadjačali pobornike nezavisnosti!

Katalonci hoće Škotskim stopama! - Za razliku od Londona, zvanični Madrid se ne slaže sa idejom o referendumu u svojoj severoistočnoj provinciji. Barselona je i pored toga najavila referendum o nezavisnosti Katalonije od Španije za 09. Novembar 2014. !?

Iako je Ujedinjeno Kraljevstvo i zvanično pristalo na sprovođenje referenduma, u Londonu se smatra da bi nezavisna Škotska bila ekonomski neodrživa i da bi izgubila mnoge povlastice koje trenutno ima kao deo Ujedinjenog Kraljevstva, na čemu se i bazira unionistička kampanja.

Održavanje referenduma dogovoreno je Edinburškim sporazumom potpisanim 15. oktobra 2012. godine od Aleksa Salmonda, prvog ministra Škotske, i Dejvida Kamerona, premijera Ujedinjenog Kraljevstva. Iako su sva ustavna pitanja pod nadležnosću vlade u Londonu, ovim sporazumom su na vladu u Edinburgu prenesene privremene nadležnosti koje joj omogućavaju da održi legalni referendum, koristeći mehanizam predviđen Odeljkom 30 Zakona o Škotskoj iz 1998. godine. Usaglašeno je i da će šesnaestogodišnjaci i sedamnaestogodišnjaci imati pravo glasa na referendumu, a izbore će nadgledati Izborna komisija Ujedinjenog Kraljevstva.

Predviđeno je samo jedno referendumsko pitanje koje će glasiti: „Da li bi Škotska trebalo da bude nezavisna država?“, iako je trenutno vladajuća Škotska nacionalna partija (SNP) pokušala da izdejstvuje i drugo refrendumsko pitanje koje bi se odnosilo na proširenje i povećanje obima nadležnosti vlade i parlamenta u Edinburgu. Drugim pitanjem bi se škotske vlasti zaštitile od eventualnog neuspeha referenduma u slučaju neizglasavanja nezavisnosti, ali je ovu mogućnost odbio London.

Ograničena nadleznost je, posle bezuspešnog pokušaja 1979, ponovo prenesena na škotska politička tela tek Zakonom o Škotskoj iz 1998. kojim je ustanovljeno pravo na postojanje Parlamenta i Izvršnog veća Škotske, koji će kasnije postati Vlada Škotske. Prvi parlamentarni izbori održani su 1999. godine, kada je i formirana prva koaliciona vlada koju su činili predstavnici Laburističke partije i Liberalnih demokrata. Zanimljivo je da je bivši premijer Toni Bler 1999. godine Škotima dozvolio da ožive parlament posle skoro 300 godina, misleći da će se oni zasititi sa više autonomije.

Raspad i britanske zastave - Posebno mi je zanimljiva BBC debata o budućem izgledu zastave UK, ako Škotska "odnese" svoju plavu boju iz osnove iste.

Iako je ideja o nezavisnoj Škotskoj postojala i ranije, smatra se da je ubedljiva pobeda Škotske nacionalne partije (SNP) na četvrtim škotskim parlamentarnim izborima održanim u maju 2011. dovela do početka pregovora o održavanju referenduma o nezavisnosti Škotske sa vladom u Londonu. Pored Škotske nacionalne partije za nezavisnost se zalažu i Škotska zelena partija kao i Škotska socijalisticka partija, a škotski ogranci triju glavnih britanskih parija Laburističke partije, Liberalnih demokrata i Konzervativne partije očekivano ne podržavaju nezavisnost.

Jedan od glavnih argumenata britanskih političara je da nezavisna Škotska neće biti u stanju da samostalno nadgleda ekonomski najisplativiju granu industrije- rezerve nafte i gasa koje se nalaze u Severnom moru. Smatra se da bi Škotska imala pravo na 90% pomenutih rezervi ukoliko bi postala nezavisna država, iako će podela rezervi u Severnom moru tek biti predmet pregovora između dveju vlada ukoliko rezultati referenduma pokažu da su se građani Škotske odlučili za nezavisnost.

Škotska nije Britanija, a nije ni Severna Irska! - Postoji mogućnost da referendum za nezavisnost Škotske utiče na pokrete koji se zalažu za nezavisnost u drugim delovima Ujedinjenog Kraljevstva, ali i na separatističke pokrete koji su prisutni u pokrajinama i regijama drugih evropskih država. Dok sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da velika većina velškog stanovništva ne vidi Vels kao nezavisnu državu, situacija bi mogla da bude drugačija u Severnoj Irskoj – ne samo zbog veza severnoirskih katolika sa Republikom Irskom već i zbog toga što protenstantsko stanovništvo Severne Irske oseća dublju povezanost sa Škotima sa kojima deli istu presbiterijansku verziju protenstantizma nego sa Englezima koji su anglikanske protenstantske veroispovesti.

Da bi nezavisnost bila proglašena potrebno je da apsolutna većina (50% plus jedan glas) izašlih birača zaokruži opciju „da”.

Međutim, čak i da se to desi, škotske vlasti neće moći odmah da proglase nezavisnost već tek posle završetka pregovora sa Ujedinjenim Kraljevstvom, jer je tako predviđeno Edinburškim sporazumom. Pregovori bi se bavili temama kao što su učesće Škotske u britanskom dugu, podela naftnih polja na Severnom moru i preuzimanje vojnih baza i državnih objekata. Takođe bi se raspravljalo i o pitanju valute koja bi bila u opticaju u nezavisnoj Škotskoj. Zamenica prvog ministra Škotske i glavna portparolka referendumske kampanje škotske vlade Nikola Sturdžon predviđa da bi pregovori mogli da budu završeni u martu 2016. godine.

Postavlja se i pitanje šta bi se dešavalo u vezi sa članstvom nezavisne Škotske u Evropskoj uniji i NATO? Iako su škotski političari koji se zalažu za nezavisnost predvideli da Škotska zadrži status zemlje članice, predsednik Evropske komisije Hose Manuel Baroso je ranije izjavio za BBC da bi „u slučaju novostvorene države, nastale od sadašnje zemlje članice, ta država morala da aplicira za članstvo i dobije saglasnost svih država članica”, što on ocenjuje kao „izrazito komplikovano, ako ne i nemoguće”. Ovo pitanje je posebno zanimljivo, imajući u vidu prethodno najavljeni britanski referendum o izlasku UK iz EU 2017. godine... "Bolje zajedno", poručuju Englezi Škotima, ali bez Evrope?!

Vrlo je verovatno da nezavisna Škotska ne bi dobila podršku za pristupanje EU ni od država članica koje same imaju problema sa separatističkim pokretima, poput Španije ili Italije. S druge strane, što se tiče potencijalnog članstva u NATO, iako je Škotska najavila uklanjanje nuklearnog arsenala Ujedinjenog Kraljestva iz podmorničke baze na Severnom moru ukoliko nezavisnost bude izglasana, postoje izjave zvaničnika NATO-a da će Škotska biti pozvana da pristupi paktu potpuno nezavisno od toga da li poseduje ili ne poseduje nuklearno naoružanje.

U vezi sa valutom koja bi bila u opticaju, iako su postojale spekulacije da funta ne bi bila prihvaćena kao valuta nezavisne Škotske od tri najveće političke partije u Ujedinjenom Kraljevstvu, izvori bliski vladi u Londonu govore u prilog tome da Britanci smatraju da bi zadržavanje funte u nezavisnoj Škotskoj osiguralo fiskalnu i ekonomsku stabilnost sa obe strane granice. Škotski ministri optužuju britanske političke partije koje vode kampanju za ostanak Škotske u uniji da samo pokušavaju da izmanipulišu glasačko telo pretnjama o ukidanju funte ne bi li odvratili glasače od glasanja za nezavisnost zbog straha od eventualne ekonomske nestabilnosti. Program Škotske nacionalne partije predviđa valutnu uniju sa Ujedinjenim Kraljevstvom po sticanju nezavisnosti, pri čemu bi Banka Engleske imala ulogu centralne banke Škotske. Međutim, ostaje nejasno da li će London pristati na valutnu uniju.

Stiče se utisak da je trenutna slika javnog mnjenja u Škotskoj uslovljena zabrinutošću zbog ekonomskih ali i političkih privilegija koje bi mogle biti izgubljene ukoliko bi Škotska postala nezavisna, a ne nedostatkom nacionalističkih ubeđenja. Vrlo je verovatno da su na za sada preovlađujući stav građana Škotske da se ne podrži nezavisnost uticali ekonomski faktori kao što su neizvesnost oko buduće valute i nejasan ekonomski plan škotske vlade, ali i strah od gubljenja vrlo značajnih političkih povlastica koje Škotska ima kao deo Ujedinjenog Kraljevstva, poput članstva u Evropskoj uniji, NATO ili stalnog članstva u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija...

Granica između Škotske i Engleske - Koji je budući status Škotske ?

Fudbalske reprezentacije Engleske i Škotske odigraće prijateljsku fudbalsku utakmicu na jesen. To ne bi bilo ništa vredno posebne pažnje, da se taj meč ne igra neposredno posle škotskog referenduma o nezavisnosti od Engleske! Dve reprezentacije sastaće se 18. novembra u prijateljskoj utakmici, tačno dva meseca nakon referenduma u kojem će građani Škotske glasati za otcepljenje od Velike Britanije. Ne očekuje se da Škotska postane nezavisna država, ali ako se to desi, biće zanimljivo videti u kakvoj atmosferi će se igrati ovaj meč, objavili su britanski mediji.

Engleski humor! - Odvajanje Škotske od UK je malo verovatno. Ko će se zadnji smejati, saznaćemo 18. septembra...

Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 07 Avgust, 2014 15:30

"Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka.", Mitropolit Dimitrije, 1918. Ovog leta imao sam tu sreću i čast da baš na stogodišnjicu od početka Velikog rata posetim jedno od najlepših mediteranskih ostrva koje ima poseban značaj za nas Srbe- Krf. Gotovo svi naši ljudi koji odu "tamo daleko gde cveta limun žut" i direktno se suoče sa spomenicima i svedočanstvima ovog tragičnog i slavnog vremena srpske istorije, doživljavaju preobraženje i od turista postaju hodočasnici.

Taj jedinstveni istorijski trenutak u kome su srpska vojska, kralj, parlament, vlada, crkva, narod i čitava država boravili na Krfu posle prelaska Albanije bio mi je poznat i pre odlaska na "zeleno ostrvo". Ali, još u toku odmora na svetom mestu vaskrsenja srpske države, a posebno po povratku, detaljnije sam počeo sa proučavanjem Prvog svetskog rata...

"Mučeništvo Srbije" - Napad Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske na Srbiju 1915.

Međutim, čitajući o zastrašujućoj Albanskoj golgoti, došao sam do rečenice koja me je odvela u drugom smeru, do novih zanimljivih saznanja. "Povlačenje srpske vojske i naroda se odvijalo naročito teško, usled ekstremnih vremenskih neprilika i neprijateljskog raspoloženja stanovništva. Srpska vojska je bila izložena napadima kada se povlačila kroz Albaniju, omražena zbog zločina koji su tokom OKUPACIJE vršeni prema albanskom stanovništvu." Tim tragom sam došao do nekih šokantnih činjenica o srpskim okupacijama Albanije 1912., 1913., 1914., 1915., ali i 1918., 1919., 1920., 1921., 1941., kojih se baš i ne sećam sa časova istorije! Ovo je post upravo o toj manje poznatoj istoriji Srbije:

Sve srpske okupacije Albanije !

Sve naše susedne države su, u manjoj ili većoj meri, gajile pretenzije na oblasti naseljene albanskim stanovništvom. Pretenzije Srbije, osim tzv. "stare Srbije" tj. Sandžaka, Makedonije, Kosova, uključivale su i veći deo današnje Albanije zajedno sa njenom jadranskom obalom, uprkos brojnom nesrpskom stanovništvu tih oblasti. Srbija se radi opravdanja ovih pretenzija pozivala na "istorijska prava".

Planovi o izlasku Srbije na more preko Albanije su godinama unazad bili prisutni u srpskoj politici. Argumente o izlasku na more preko Albanije u to vreme su zastupali mnogi srpski političari i intelektualci. Na putu tako zamišljenog srpskog izlaza na more nalazila se jedna neuklonjiva prepreka - albanski narod i albanska država u nastajanju. Srbija je u balkanski rat ušla bez jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda u oblastima koje su bile predmet njenih ratnih ciljeva. Srpska vlada je stajala na gledištu da su Srbi izgubili ove oblasti u ratu sa Turcima pre četiri veka i sada se samo vraćaju. A pošto su Albanci istupali sa Turcima protiv Srba moraće sada podeliti zajedničku sudbinu.

Naslovnica Politike (03.11.1912.) sa vešću o izbijanju srpskih trupa na Jadransko more.

Srpska okupacija Albanije je trajala od novembra 1912. do 25. oktobra 1913. godine.

Krajem 1912. godine, nakon što je Porta pristala da formira tzv. Albanski vilajet, Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka su zajednički napale Otomansko carstvo i u toku Prvog balkanskog rata osvojile (oslobodile i okupirale) i međusobno podelile gotovo sve evropske otomanske teritorije uključujući i teritorije naseljene Albancima. Kraljevina Srbija je zauzela najveći deo kopnene Albanije i veći deo albanske jadranske obale, formiravši Drački okrug.

Srbija, Crna Gora i Albanija 1913. godine - faktičke granice nakon osmanskog poraza u Prvom balkanskom ratu.

Srbija je nameravala da izađe na more, što je smatrala operacijom od strateškog značaja. Krajem 1912. godine Primorski korpus Srpske vojske je okupirao sve severne delove Albanije izuzev Skadra. Vlada Srbije je htela da pre priznanja nezavisne Albanije preuzme njene teritorije, pravdajući teritorijalne pretenzije stanjem pre Otomanskih osvajanja u srednjem veku. Međutim, tokom vekova situacija se izmenila i etnički argument je bio na strani Albanaca. Tokom okupacije počinjeni su brojni zločini nad albanskim stanovništvom u cilju "potpunog preinačenja etničkog karaktera ovih oblasti". Cilj zločina bio je da se teritorijalni zahtevi potpomognu "etničkim čišćenjem" i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.

Albanci su se borili na strani Osmanskog carstva u okviru jedinica redovne vojske i u okviru dobrovoljačkih jedinica koje su pružale jak otpor napredovanju srpskih trupa. Gerilski otpor je pružan prilikom posedanja i prolaska srpske vojske kroz Prištinu, Ferizović (Uroševac) i selo Crnoljeva na Zborce Hanu, gde je došlo do jačeg sukoba. Kod Podujeva se petnaest hiljada dobrovoljaca pod komandom Ise Boljetinca suprotstavilo Trećoj srpskoj armiji koja je nastupala prema Prizrenu. Posle pobede nad Albancima, Srbi su ušli u Prizren i nastavili nastupanje ka Jadranskom moru. Srpski štab je izdao naredbu da svako albansko naselje iz kojeg se pripuca bude uništeno. Prilikom nastupanja ka Jadranskom moru, oktobra i novembra 1912, leva kolona srpske vojske je išla preko područja katoličkog plemena Miridita i prolazila je bez problema. Međutim, desna (severna) kolona, koja se kretala kroz oblast Dukađin, naišla je na žestok otpor, te su joj pozadinske trupe gotovo uništene. Njima u pomoć stigle su, sa zakašnjenjem, trupe iz Prizrena, koje su potom izvršile "oštre represalije nad neprijateljski raspoloženim stanovništvom".

O zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno. Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli. Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom. U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala. Mnoge škole na albanskom jeziku su pozatvarane. Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom", što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati".

Etnička distribucija Albanaca na Balkanu 1911. - Kanadski albanolog Robert Elsie je smatrao da novonastala Kneževina Albanija (1913.) obuhvatila tek oko polovinu albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru susednih država.

Nakon što je srpska vojska zaposela veći deo Albanije (dok je drugi deo zauzela grčka i crnogorska vojska), izašla na Jadransko more i zauzela glavnu luku Drač, započeo je jak pritisak zapadnih sila koje nisu htele da dozvole širenje srpskog (tj. ruskog) uticaja na Jadranu. Na konferenciji u Londonu, 30. maja 1913. godine, Austrija i Italija, da bi suzbile uticaj carske Rusije, koji je ova vršila preko Srbije, uspele su da konferencija potvrdi stvaranje nezavisne Albanske države pod protektoratom velikih sila, koja je već bila proglašena u Valoni 28. novembra 1912. godine. Pod jakim međunarodnim pritiskom, balkanski saveznici su počev od aprila 1913. godine bili prinuđeni na povlačenje sa teritorija koja će pripasti međunarodno priznatoj Kneževini Albaniji stvorenoj 29. jula 1913. godine. Srpska vlada nije odmah htela da napusti svoj plan pa su 1. juna 1913. godine Pašić i Venizelos sklopili sporazum o podeli Albanije, tako da bi severni deo do reke Škumbin pripao Srbiji, a južni Grčkoj. No, pod pritiskom Austrije, Srbija je konačno morala da napusti Albaniju. Ovi događaji su umnogome doprineli narastanju srpsko-albanskog sukoba...

"Seljačka Srbija više ne postoji... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u narednih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.", Kosta Novaković

Pozdrav sa srpskog primorja (Drač), srpski propagandni poster.

Srbija je još dugo nakon ove "avanture" nastavila sa pokušajima okupacije Albanije. U leto 1914. Srbija je pomogla Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji.

Jedan od zvaničnih ratnih ciljeva Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu je bio izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije. Na samom početku Prvog svetskog rata 1914. Crnogorci su ponovo uzeli Skadar, a Srbija je okupirala celu srednju Albaniju sa Elbasanom, Tiranom, Kavajom i Išmijem. Ugrožena drugom austrougarskom ofanzivom, Srbija je krajem godine povukla svoje trupe iz tih oblasti, ostavljajući u Draču marionetsku vladu Esad-paše.

U januaru 1915. godine, posle Kolubarske bitke, srpske vlasti procenjuju da su stekli prestiž kod saveznika i šalju ponovo trupe radi izlaska na more preko Albanije. U leto 1915. srpska vojska je intervenisala u Albaniji radi zaštite Essad-pašinog režima, slomivši ustanak njegovih protivnika. Krajem 1915. godine, srpska vojska ponovo prelazi Albaniju, ali ovog puta u rasulu, povlačeći se ispred Austro-Ugarskih snaga.

Nakon Prvog svetskog rata, ideja o izlasku na more preko severne Albanije, nije nestala uprkos novonastaloj političkoj karti na tim područjima. Srpske trupe su u oktobru 1918. napale Skadar, ali su ubrzo bile primorane da se povuku iz grada. Srpska vojska je zaposela granična albanska naselja Ljuma i Has, i držala ih pod vojnom okupacijom narednih nekoliko godina. Tokom 1918-1919 srpske trupe su prodrle duboko u unutrašnjost Albanije. Mirovna konferencija u Parizu 1919. je dala Italiji mandat za administraciju albanske države pod kontrolom Društva naroda. Na mirovnoj konferenciji, srpska delegacija je postavila zahtev za severnim delom Albanije do Drima sa Skadrom, pozivajući se na istorijska prava i ekonomske razloge. Srpske trupe su za to vreme okupirale albanske teritorije oko Debra i Mati.

Početkom 1920. godine, pod pritiskom albanskog oslobodilačkog pokreta, Italijani su morali da se povuku iz Albanije. 1920. novoosnovana Kraljevina SHS, uz pomoć "neoduševljenih" regruta iz Hrvatske, je vodila rat protiv Albanije, prodirući u dolinu Drima i istočnu Albaniju. Vlada Kraljevine SHS polovinom 1921. godine potpisuje s prvacima Mirdite, s kućom Gjoni Markagjonia, ugovor o saradnji, kojim je bilo predviđeno stvaranje nezavisne mirditske republike na severu Albanije koju je trebala braniti vojska Kraljevine SHS i zastupati vlada u Beogradu.

Tokom 1921 Kraljevina SHS će zajedno s Grčkom početi voditi agresivni rat protiv Albanije koji će doći na naslovne strane svetske štampe i na dnevni red Lige naroda. Ambasadorska konferencija u Parizu je 21. novembra 1921. potvrdila granice Albanije iz 1913. godine i priznala Albaniju kao potpuno nezavisnu i suverenu državu. Pokušaj Kraljevine SHS da dobije ispravku granice prema Skadru i Drimu nije uspeo. Međutim, beogradska vlada je i dalje nastavila da izaziva nestabilnosti u Albaniji, pružanjem podrške katoličkom separatizmu na severu (Republika Mirdita). Vlada SHS nije prihvatila odluku Haškog suda od 4. septembra 1924, da Albaniji ostane manastir Sveti Naum. Beogradska vlada je pitanje rešila tako što je pomoću Ahmed Zogua oborila režim Fana Nolija, u decembru 1924, pa je sa Zoguom postigla sporazum da Sv. Naum pripdne Jugoslaviji u zamenu za selo Lin na obali Ohridskog jezera. Taj sporazum je kasnije potvrdila i Konferencija ambasadora, čime je konačno rešeno pitanje albanskih granica, koje i danas važe.

I u narednim godinama je, u spoljnoj politici Kraljevine Jugoslavije, ideja okupacije Albanije nastavila da igra značajnu ulogu. Tokom 1930-ih, među srpskim intelektualcija se pojavljuje niz anti-albanskih projekata. Ivo Andrić, ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj, je januara 1939. godine za Milana Stojadinovića izradio projekat podele Albanije između Jugoslavije i Italije, prema kojem je Srbija trebalo da dobije Severnu Albaniju i luku Drač. Gotovo istovremeno sa Andrićevim, 3. februara 1939. se pojavljuje i projekat Ivana Vukotića, takođe visokog službenika Ministarstva inostranih poslova, prema kojem bi Jugoslavija sa Italijom trebalo da podeli Albaniju po liniji Struga-Libražd-Elbasan-Drač, čime bi Srbija dobila preko 300 km albanske jadranske obale.

Poslednji put je vlada Kraljevine Jugoslavije poduzela ofanzivu na teritoriju Albanije tokom kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine.

Albanski propagandni poster (1913.) prikazuje odbranu od susednih država. Crna Gora je prikazana kao majmun, Grčka kao leopard a Srbija kao zmija. Albanija u liku žene kaže: "Bežite od mene! Krvožedne zveri!"

Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji "prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje". On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Tucović zaključuje da je "bezgranično neprijateljstvo" albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat albanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat je "odgurivanje Albanije u šake Italije i Austro-Ugarske", dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Ko sam ja?

Moj avatar je Doctor Misha:)))
Doktor za sve i svašta! Doktor koji od 2007. godine opipava puls Srbije!
★★★★★
Doctor Misha je neka vrsta moje "indijanske inicijacije"- gde imaš jedno ime dok sredina ne shvati ko si, a onda ti daju drugo (pravo) ime. Zahvaljujući ovom avataru sam ušao u blog svet i postao bloger. :)

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Maj 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30	31