doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 07 Avgust, 2014 15:30

"Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka.", Mitropolit Dimitrije, 1918. Ovog leta imao sam tu sreću i čast da baš na stogodišnjicu od početka Velikog rata posetim jedno od najlepših mediteranskih ostrva koje ima poseban značaj za nas Srbe- Krf. Gotovo svi naši ljudi koji odu "tamo daleko gde cveta limun žut" i direktno se suoče sa spomenicima i svedočanstvima ovog tragičnog i slavnog vremena srpske istorije, doživljavaju preobraženje i od turista postaju hodočasnici.

Taj jedinstveni istorijski trenutak u kome su srpska vojska, kralj, parlament, vlada, crkva, narod i čitava država boravili na Krfu posle prelaska Albanije bio mi je poznat i pre odlaska na "zeleno ostrvo". Ali, još u toku odmora na svetom mestu vaskrsenja srpske države, a posebno po povratku, detaljnije sam počeo sa proučavanjem Prvog svetskog rata...

"Mučeništvo Srbije" - Napad Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske na Srbiju 1915.

Međutim, čitajući o zastrašujućoj Albanskoj golgoti, došao sam do rečenice koja me je odvela u drugom smeru, do novih zanimljivih saznanja. "Povlačenje srpske vojske i naroda se odvijalo naročito teško, usled ekstremnih vremenskih neprilika i neprijateljskog raspoloženja stanovništva. Srpska vojska je bila izložena napadima kada se povlačila kroz Albaniju, omražena zbog zločina koji su tokom OKUPACIJE vršeni prema albanskom stanovništvu." Tim tragom sam došao do nekih šokantnih činjenica o srpskim okupacijama Albanije 1912., 1913., 1914., 1915., ali i 1918., 1919., 1920., 1921., 1941., kojih se baš i ne sećam sa časova istorije! Ovo je post upravo o toj manje poznatoj istoriji Srbije:

Sve srpske okupacije Albanije !

Sve naše susedne države su, u manjoj ili većoj meri, gajile pretenzije na oblasti naseljene albanskim stanovništvom. Pretenzije Srbije, osim tzv. "stare Srbije" tj. Sandžaka, Makedonije, Kosova, uključivale su i veći deo današnje Albanije zajedno sa njenom jadranskom obalom, uprkos brojnom nesrpskom stanovništvu tih oblasti. Srbija se radi opravdanja ovih pretenzija pozivala na "istorijska prava".

Planovi o izlasku Srbije na more preko Albanije su godinama unazad bili prisutni u srpskoj politici. Argumente o izlasku na more preko Albanije u to vreme su zastupali mnogi srpski političari i intelektualci. Na putu tako zamišljenog srpskog izlaza na more nalazila se jedna neuklonjiva prepreka - albanski narod i albanska država u nastajanju. Srbija je u balkanski rat ušla bez jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda u oblastima koje su bile predmet njenih ratnih ciljeva. Srpska vlada je stajala na gledištu da su Srbi izgubili ove oblasti u ratu sa Turcima pre četiri veka i sada se samo vraćaju. A pošto su Albanci istupali sa Turcima protiv Srba moraće sada podeliti zajedničku sudbinu.

Naslovnica Politike (03.11.1912.) sa vešću o izbijanju srpskih trupa na Jadransko more.

Srpska okupacija Albanije je trajala od novembra 1912. do 25. oktobra 1913. godine.

Krajem 1912. godine, nakon što je Porta pristala da formira tzv. Albanski vilajet, Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka su zajednički napale Otomansko carstvo i u toku Prvog balkanskog rata osvojile (oslobodile i okupirale) i međusobno podelile gotovo sve evropske otomanske teritorije uključujući i teritorije naseljene Albancima. Kraljevina Srbija je zauzela najveći deo kopnene Albanije i veći deo albanske jadranske obale, formiravši Drački okrug.

 Srbija, Crna Gora i Albanija 1913. godine - faktičke granice nakon osmanskog poraza u Prvom balkanskom ratu.

Srbija je nameravala da izađe na more, što je smatrala operacijom od strateškog značaja. Krajem 1912. godine Primorski korpus Srpske vojske je okupirao sve severne delove Albanije izuzev Skadra. Vlada Srbije je htela da pre priznanja nezavisne Albanije preuzme njene teritorije, pravdajući teritorijalne pretenzije stanjem pre Otomanskih osvajanja u srednjem veku. Međutim, tokom vekova situacija se izmenila i etnički argument je bio na strani Albanaca. Tokom okupacije počinjeni su brojni zločini nad albanskim stanovništvom u cilju "potpunog preinačenja etničkog karaktera ovih oblasti". Cilj zločina bio je da se teritorijalni zahtevi potpomognu "etničkim čišćenjem" i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.

Albanci su se borili na strani Osmanskog carstva u okviru jedinica redovne vojske i u okviru dobrovoljačkih jedinica koje su pružale jak otpor napredovanju srpskih trupa. Gerilski otpor je pružan prilikom posedanja i prolaska srpske vojske kroz Prištinu, Ferizović (Uroševac) i selo Crnoljeva na Zborce Hanu, gde je došlo do jačeg sukoba. Kod Podujeva se petnaest hiljada dobrovoljaca pod komandom Ise Boljetinca suprotstavilo Trećoj srpskoj armiji koja je nastupala prema Prizrenu. Posle pobede nad Albancima, Srbi su ušli u Prizren i nastavili nastupanje ka Jadranskom moru. Srpski štab je izdao naredbu da svako albansko naselje iz kojeg se pripuca bude uništeno. Prilikom nastupanja ka Jadranskom moru, oktobra i novembra 1912, leva kolona srpske vojske je išla preko područja katoličkog plemena Miridita i prolazila je bez problema. Međutim, desna (severna) kolona, koja se kretala kroz oblast Dukađin, naišla je na žestok otpor, te su joj pozadinske trupe gotovo uništene. Njima u pomoć stigle su, sa zakašnjenjem, trupe iz Prizrena, koje su potom izvršile "oštre represalije nad neprijateljski raspoloženim stanovništvom".

O zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno. Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli. Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom. U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala. Mnoge škole na albanskom jeziku su pozatvarane. Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom", što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati".

 

 Etnička distribucija Albanaca na Balkanu 1911. - Kanadski albanolog Robert Elsie je smatrao da novonastala Kneževina Albanija (1913.) obuhvatila tek oko polovinu albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru susednih država.

Nakon što je srpska vojska zaposela veći deo Albanije (dok je drugi deo zauzela grčka i crnogorska vojska), izašla na Jadransko more i zauzela glavnu luku Drač, započeo je jak pritisak zapadnih sila koje nisu htele da dozvole širenje srpskog (tj. ruskog) uticaja na Jadranu. Na konferenciji u Londonu, 30. maja 1913. godine, Austrija i Italija, da bi suzbile uticaj carske Rusije, koji je ova vršila preko Srbije, uspele su da konferencija potvrdi stvaranje nezavisne Albanske države pod protektoratom velikih sila, koja je već bila proglašena u Valoni 28. novembra 1912. godine. Pod jakim međunarodnim pritiskom, balkanski saveznici su počev od aprila 1913. godine bili prinuđeni na povlačenje sa teritorija koja će pripasti međunarodno priznatoj Kneževini Albaniji stvorenoj 29. jula 1913. godine. Srpska vlada nije odmah htela da napusti svoj plan pa su 1. juna 1913. godine Pašić i Venizelos sklopili sporazum o podeli Albanije, tako da bi severni deo do reke Škumbin pripao Srbiji, a južni Grčkoj. No, pod pritiskom Austrije, Srbija je konačno morala da napusti Albaniju. Ovi događaji su umnogome doprineli narastanju srpsko-albanskog sukoba...

"Seljačka Srbija više ne postoji... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u narednih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.", Kosta Novaković

Pozdrav sa srpskog primorja (Drač), srpski propagandni poster.

Srbija je još dugo nakon ove "avanture" nastavila sa pokušajima okupacije Albanije. U leto 1914. Srbija je pomogla Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji.

Jedan od zvaničnih ratnih ciljeva Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu je bio izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije. Na samom početku Prvog svetskog rata 1914. Crnogorci su ponovo uzeli Skadar, a Srbija je okupirala celu srednju Albaniju sa Elbasanom, Tiranom, Kavajom i Išmijem. Ugrožena drugom austrougarskom ofanzivom, Srbija je krajem godine povukla svoje trupe iz tih oblasti, ostavljajući u Draču marionetsku vladu Esad-paše.

U januaru 1915. godine, posle Kolubarske bitke, srpske vlasti procenjuju da su stekli prestiž kod saveznika i šalju ponovo trupe radi izlaska na more preko Albanije. U leto 1915. srpska vojska je intervenisala u Albaniji radi zaštite Essad-pašinog režima, slomivši ustanak njegovih protivnika. Krajem 1915. godine, srpska vojska ponovo prelazi Albaniju, ali ovog puta u rasulu, povlačeći se ispred Austro-Ugarskih snaga.

Nakon Prvog svetskog rata, ideja o izlasku na more preko severne Albanije, nije nestala uprkos novonastaloj političkoj karti na tim područjima. Srpske trupe su u oktobru 1918. napale Skadar, ali su ubrzo bile primorane da se povuku iz grada. Srpska vojska je zaposela granična albanska naselja Ljuma i Has, i držala ih pod vojnom okupacijom narednih nekoliko godina. Tokom 1918-1919 srpske trupe su prodrle duboko u unutrašnjost Albanije. Mirovna konferencija u Parizu 1919. je dala Italiji mandat za administraciju albanske države pod kontrolom Društva naroda. Na mirovnoj konferenciji, srpska delegacija je postavila zahtev za severnim delom Albanije do Drima sa Skadrom, pozivajući se na istorijska prava i ekonomske razloge. Srpske trupe su za to vreme okupirale albanske teritorije oko Debra i Mati.

Početkom 1920. godine, pod pritiskom albanskog oslobodilačkog pokreta, Italijani su morali da se povuku iz Albanije. 1920. novoosnovana Kraljevina SHS, uz pomoć "neoduševljenih" regruta iz Hrvatske, je vodila rat protiv Albanije, prodirući u dolinu Drima i istočnu Albaniju. Vlada Kraljevine SHS polovinom 1921. godine potpisuje s prvacima Mirdite, s kućom Gjoni Markagjonia, ugovor o saradnji, kojim je bilo predviđeno stvaranje nezavisne mirditske republike na severu Albanije koju je trebala braniti vojska Kraljevine SHS i zastupati vlada u Beogradu.

Tokom 1921 Kraljevina SHS će zajedno s Grčkom početi voditi agresivni rat protiv Albanije koji će doći na naslovne strane svetske štampe i na dnevni red Lige naroda. Ambasadorska konferencija u Parizu je 21. novembra 1921. potvrdila granice Albanije iz 1913. godine i priznala Albaniju kao potpuno nezavisnu i suverenu državu. Pokušaj Kraljevine SHS da dobije ispravku granice prema Skadru i Drimu nije uspeo. Međutim, beogradska vlada je i dalje nastavila da izaziva nestabilnosti u Albaniji, pružanjem podrške katoličkom separatizmu na severu (Republika Mirdita). Vlada SHS nije prihvatila odluku Haškog suda od 4. septembra 1924, da Albaniji ostane manastir Sveti Naum. Beogradska vlada je pitanje rešila tako što je pomoću Ahmed Zogua oborila režim Fana Nolija, u decembru 1924, pa je sa Zoguom postigla sporazum da Sv. Naum pripdne Jugoslaviji u zamenu za selo Lin na obali Ohridskog jezera. Taj sporazum je kasnije potvrdila i Konferencija ambasadora, čime je konačno rešeno pitanje albanskih granica, koje i danas važe.

I u narednim godinama je, u spoljnoj politici Kraljevine Jugoslavije, ideja okupacije Albanije nastavila da igra značajnu ulogu. Tokom 1930-ih, među srpskim intelektualcija se pojavljuje niz anti-albanskih projekata. Ivo Andrić, ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj, je januara 1939. godine za Milana Stojadinovića izradio projekat podele Albanije između Jugoslavije i Italije, prema kojem je Srbija trebalo da dobije Severnu Albaniju i luku Drač. Gotovo istovremeno sa Andrićevim, 3. februara 1939. se pojavljuje i projekat Ivana Vukotića, takođe visokog službenika Ministarstva inostranih poslova, prema kojem bi Jugoslavija sa Italijom trebalo da podeli Albaniju po liniji Struga-Libražd-Elbasan-Drač, čime bi Srbija dobila preko 300 km albanske jadranske obale.

Poslednji put je vlada Kraljevine Jugoslavije poduzela ofanzivu na teritoriju Albanije tokom kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine.

 

Albanski propagandni poster (1913.) prikazuje odbranu od susednih država. Crna Gora je prikazana kao majmun, Grčka kao leopard a Srbija kao zmija. Albanija u liku žene kaže: "Bežite od mene! Krvožedne zveri!"

Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji "prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje". On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Tucović zaključuje da je "bezgranično neprijateljstvo" albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat albanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat je "odgurivanje Albanije u šake Italije i Austro-Ugarske", dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Komentari

Окупације....

herba | 07/08/2014, 19:05

Занимљив пост! А ево још један из тог времена, али на другом блогерском сајту:
http://planinitenabulgaria.blog.bg/lichni-dnevnici/2013/08/12/syrbiia-v-mengemeto-na-es.1138903

Треба само пажљиво прочитати, малтене реч по реч. И ако се овде, како видим, слабо коментаришу постови, има ли ко шта да каже на ову тему? Можда да напише мало опширније.Надам се да би било занимљиво!

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 08/08/2014, 00:30

misha

@herba: Hvala:) Nekada su se ovde vodile veoma zanimljive i kvalitetne diskusije, ali sam sada (kao i vecina blogera) u deficitu sa dobrim komentatorima, sto me dosta demotivise da pisem. Primera radi, u periodu 2007/08 na blogu je bilo 5500 komentara, a 2012/13 samo 300! Mislim da su najveci krivac za to drustvene mreze... P.s.Odgovorio sam na vas komentar i na postu Evropski Riziko: Separatizam. Pozdrav.

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

dmc | 08/08/2014, 02:28

Pozdrav i podrska Doktoru... Najbolje da svoje psotove podelis na drustvenim mrezama ... i twitteru, upotrebi ih u svoju korist ;) Samo napred... cita se to i vise nego sto mislis, nego ljudi manje komentarise.. pogledaj i sam b4roj pregleda clananka!! Pozdrav!!

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 09/08/2014, 02:47

misha

@dmc: Hvala na podršci;)

Kada sam gore "okrivio" društvene mreže, mislio sam na to da je ljudima lakše da ostave komentar ispod linka na fejsbuku nego da komentarišu na blogu. To potvrđuje i ovaj post gde je ostavljen sledeći komentar: M.N.: "Odlican tekst. Lep primer kako 'pobednici pisu istoriju'. 99% Srba ne zna za ove nase 'izlete' po Albaniji. To sto su izbrisani govori i da li su bili i opravdani." Da je komentar ostavljen na blogu od strane njegovog autora, mogla bi se povesti neka diskusija... Ovako, ništa. A o opciji "Like" da i ne govorimo...

S druge strane, tačno je da je zahvaljujući tim istim društvenim mrežama poseta/čitanost i trostruko veća! Tako je npr. 2007/08 broj pregleda članaka na mom blogu bio 45.000 dok je 2012/13 iznosio više od 150.000!:)

P.s.Kad smo već kod ove "zanimljive statistike", ovo je 9990.komentar na ovom blogu xD Pozdrav.

Izvori, izvori...

Jona | 25/08/2014, 23:19

Ova tema je složena, zahtevna i opsežna ne samo po komentarima koji se na nju mogu dati, već pre svega zbog razbijanja teme i smeštanja čitavog događaja u međunarodni, istorijski kontekst. U narednim redovima trudiću se da što je moguće sažetije pristupim ovoj temi.

Kratak pregled istorije srpskog naroda od pada Despotovine (1459) do Prvog svetskog rata (1914)

Nakon Kosovskog boja, kojeg istorijska nauka još nije osvetlila i odgonetnula, već je taj događaj postao ne samo narodno predanje i legenda nego većma temeljna ideja kolektivnog identiteta srpskog naroda, sasvim je sigurno da je Srbija bila u potčinjenom, vazalnom odnosu prema Osmanskom carstvu, koje je prerastalo u imperiju. To bi, najjednostavnije značilo da su srpski vladari i velikaši priznavali vrhovnu vlast sultana. Međutim, nakon obnavljanja države nakon 1402. godine, statusa dvojnog vazalstva prema Ugarskoj i Osmanskoj državi, Srbija je ušla u period relativnog mira i političke stabilnosti. Ta "renesansa" u vreme despotovine nije bila dugoga veka. Padom Smedereva iz 1459. godine srpska država i zvanično prestaje da postoji. Osmanske aspiracije prema Evropi i imperijalistička ideja izazivale su strah u centralnim, ali i zapadnim evropskim kraljevinama. Stoga, nije pogrešio jedan istoričar koji je bitku na Kosovu okarakterisao kao stratešku tačku u kojoj se branila Evropa. Pomoć koja je iz tih kraljevina, evidentno, izostala govori o eventualnoj lošoj proceni posledica, ali su evropske kraljevina ubrzo postale svesne opasnosti koja im se približavala, a prva na udaru našla se Ugarska.
Život srpskog naroda pod Turcima opisan je u mnogim putopisima, hronikama, pismima, poveljama, a narodni osećaj možda je najbolje iskazan upravo u srpskoj narodnoj epici.
Svakako, institucionalnim ukidanjem države nije bilo moguće ukinuti narodnu svest, prisutnu već nekoliko vekova. Stoga je u narednim vekovima opstanak crkve bio od najveće važnosti za opstanak srpskoga naroda. Crkva je bila jedina institucija koja je postojala, sabirala i definisala narodnu svest. Svakako, ona je imala svoje diskontinuitete (Patrijaršija je obnovljena 1557., a ukinuta 1766., kada je pala pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije). Ovde ne treba verovati da su turski sultani dozvoljavali opstanak srpske crkve iz kakve ljubavi prema srpskom narodu ili kakve političke proračunatosti, kako bi suzbili narodno nezadovoljstvo, već pre svega zato što je Srpska pravoslavna crkva bila uvedena kao fiskalna jedinica u porezni i ekonomski sistem Osmanskog carstva. Crkva je, dakle, bila poreski, finansijski prihod Osmanlijama, a ceh je plaćao narod. Zanimljivo je da su u teritorijalnoj organizaciji Turci administrativno razdvajali nahije, a te granice su se neretko podudarale sa granicama nekadašnjih episkopija. Crkva je, dakle, bila uvedena u fiskalni sistem, te je stoga donosila najveću korist Osmanlijama. Sa druge strane, ona je postala sabiralište, izvorište i riznica narodnog sećanja, čuvar narodnog duha i jedina institucionalna podrška u vekovima pod osmanskom dominacijom na Balkanu.
Devetnaesti vek bio je vek buđenja i bujanja nacionalnih težnji u Evropi. Bio je to vek u kome su borbu za nacionalno pitanje i ujedinjenje povele i Italija i Nemačka, ali su i potčinjeni narodi, zapljusnuti idejama prosvećenosti i nacionalne ideje težili da ostvare i povrate svoje nacionalno pravo i pravo na dostojanstvo. Zato, ne treba da čudi kada u marksističkom časopisu Neue Rheinische Zeitung, od februara 1849. godine, pročitate Marksovu ideju, punu marksističke, revolucionarne frazeologije, gde Marks piše kako slovenski narodi nisu sposobni za svetsku revoluciju, kako su slovenski narodi, među kojima imenuje i Srbe, pored Brita, Saksonaca, Baskijaca, Katalonaca i Škota, Volkerabfalle - "rasno smeće", da su zaostala za dve faze i da, stoga, moraju biti "istrebljeni". Ovo vam sada dajem kao pregled, kao zanimljivu informaciju, koju možete lako proveriti. O njoj je govorio i ugledni engleski istoričar, profesor koledža St. Johns na Kembridžu, Džordžs Vatsons.
Postoji mišljenje u naučnim krugovima da su Hrvati u ovom periodu projektovali nacionalne frustracije, tačnije, da su je razlagali. Takva misao imao potvrdu u delima Josipa Jurija Štrosmajera, ali i drugih hrvatskih nacionalnih delatnika. Bitno je ovde, međutim, istaći, da je jak podstrek tim nacionalnim frustracijama i eksplozivnim težnjama dao i proces mađarizacije koji se sprovodio, najviše, u severnim delovima Hrvatske. Naime, Hrvatska (kao i Bosna i celo Primorje do Zete) bili su još od 1102. godine u sastavu ugarske države, a tokom XIX veka gornje slojeve hrvatskog plemstva zahvatio je proces prevođenja u mađarsku nacionalnost, što je, kao refleksija, dovodilo do prevođenja srpskih velikaša u Hrvatskoj u katoličku veru. Zapravo, vekovna tenzija i skučenost u okovima Ugarske, potom Habzburške monarhije, pa Austro-Ugarske, stvarali su u hrvatskom narodu tu nacionalnu frustraciju, koja će tinjati, a potom u narednim zbivanjima buknuti prema okolnim narodima, najviše srpskom, kojega je najviše i bilo na prostorima Hrvatske.
Analogija se, svakako, može praviti i prema srpskom pitanju pod Osmanskom imperijom.
Međutim, sada dolazimo do ključne stvari: podaci iz ovoga posta oslanjaju se, najviše, na sumnjiva istraživanja različitih međunarodnih komisija, koje su, pod direktnim kontrolama sprovodile zapadne sile. Ovde se radi o krajnje neosnovanim istraživanjima, koja su publikovana u različitim društveno-političkim časopisima u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj i Sjedinjenim Državama, ali ćete ova istraživanja retko videti u naučnim časopisima instituta ili akademija, od Beograda do Londona. Osim toga, u tekstu stoje neproverene informacije iz knjige Mirande Vikers, profesorke engleskog jezika i književnosti koja je iz nekakve ljubavi prema Balkanu i Albaniji, počela da se bavi istorijom Albanije i njenim smeštanjem u istorijski kontekst. Izvore koje je navedena koristila ne uzimaju se za ozbiljno ni na jednoj akademiji ili visokoobrazovanoj instituciji koja se bavi istorijskom naukom. Istovremeno, zapostavljaju se podaci da je u periodu od 1878. do 1914. godine sa prostora Makedonije i Kosova i Metohije proterano 400.000 Srba, a taj demografski podatak dolazi kao zaključak iz opsežnih hronika i beležaka zapadnih putopisaca i hroničara, među kojima je možda najznačajniji rad austrijskog arheologa i putopisca Feliksa Kanica (monografija, Srbi i stanovništvo, štampano u 2 toma).
Ono što je velikim silama smetalo svakako je bio izlazak srpske države na Jadransko more, u kojem je svoje interese već imala Austro-Ugarska, a preko nje i Nemačka. Konferencija velikih sila sazvana je u Londonu i odlučeno je da se Albaniji dodeli nezavisnost, kako bi Srbija preko severnih delova albanske države bila prirodno odsečena od kontakta sa primorjem. Srbija se osvajanjem ovih teritorija pozivala na istorijsko pravo, a zanimljivo je istaći da takav model nije bio primenjen u slučaju kada je Srbija izašla na primorje i povratila svoje srednjovekovne teritorije, dok je istorijsko pravo Hrvatske na njene teritorije bilo potvrđeno i odobreno. Politika obiluje presedanima. Velike sile kreiraju granice tako da one budu najpodobnije njihovim interesima. U tom trenutku, jasno je, velika i prostrana, potencijalno moćna, srpska država na Balkanu, našla se kao smetnja zapadnim silama. Samo nekoliko godina kasnije, po okončanju Prvog svetskog rata, nakon Versajskog sistema ugovora, potvrđena je i osnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U tom trenutku, čini se, moćnim silama takva država bila je od koristi, jer je, između ostalog, na izvestan način bila "štit" od prodora boljševičkih ideja iz Sovjetskog saveza (koji je tokom rata doživeo prevrat i revoluciju, te dolazak komunista, boljševika na vlast) prema centralnoj i zapadnoj Evropi.
P. S. Osim pomenutih sumnjivih izveštaja međunarodnih komisija, tekst iz ovoga posta zasnovan je i na političko-ideološkim delima nekih angažovanih intelektualaca (npr. V. Dedijer, ili D. Tucović). Takva dela, razume se, trebala su da potkrepe ideju "bratstva i jedinstva" u Titovoj Jugoslaviji, da osnaže komunistički, kolektivni duh i daju legitimiteta proalbanskoj politici vođenoj neposredno pre, a naročito posle 1974. godine.
Još jednom, sumnjivi, dokumentima nepotkrepljeni izveštaji međunarodnih komisija, meni mirišu na veštačko stvaranje političkog legitimiteta.

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 27/08/2014, 15:40

@Jona: Pišuči ovaj post, plašio sam se da ni na koji način ne bacim senku na veličinu našeg naroda, posebno iz ovog slavnog i tragičnog vremena! Otuda i uvod pre samog naslova.

Ovde sam želeo da pišem o toj gotovo nepoznatoj istoriji Srbije. I sada, ostavimo za trenutak po strani (navodne) zločine Srba nad Albancima, ali zašto mi na časovima naše istorije skrivamo činjenice o devet srpskih okupacija (osvajanja, oslobađanja, šta god) Albanije? Ja od ovog posta do danas nisam sreo osobu (nisam razgovarao sa istoričarima!) koja je upoznata sa našim "izletima" na jadransko more pre jednog veka...

I još nešto (vezano za srpske zločine nad Albancima, zbog kojih su im se ovi dodatno svetili tokom Albanske golgote 1915.)- Titova vlast možda jeste forsirala ovakve knjige ("Srbija i Arbanija", Dimitrije Tucović) iz opisanih razloga, ALI je važno reći da je pomenuti pisac ovog dela bio svedok tog vremena i da je poginuo u Kolubarskoj bici 1914., mnogo pre Jugoslavije i Tita! Koja je onda bila njegova skrivena namera kritikujući teritorijalne ekspanzije Srbije, nazivajući čak i srpsko zauzimanje Kosova imperijalnim osvajanjem jer je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji! Ovde treba reći da je D. Tucović takođe učestvovao na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu 1910. godine i na njemu je održao značajan govor u kome je ukazao na nepravilan stav vođa austrijske socijal-demokratije u nacionalnom pitanju, pogotovo o slučaju aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa Karlom Renerom odneo je pobedu i ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske monarhije i na stav austrougarske socijaldemokratije koja je podržavala svoju vladu...
Možda sam naivan, ali mi iz svega ovoga deluje kao veoma objektivan čovek.

P.s.Ko je rekao da više nema dobrih komentatora?:) Čitamo se i dalje, pozdrav.

Srpsko-albanski odnosi

Jona | 27/08/2014, 19:21

Na početku odgovora, naglasio bih jednu činjenicu koju sam neretko ovde ponavljao. Ta činjenica, ukratko, ogleda se u tome da se Srbija i srpski narod suočavaju sa ozbiljnim kulturološkim, civilizacijskim i obrazovnim problemom.
Dakle, zašto se u srpskim osnovnim i srednjim školama ne govori mnogo o ovoj temi?
Odgovor je mnogostruk, samim tim što postoji mnogo faktora koji utiču na takvo stanje. Počev od nastavnog plana i programa, dakle, sistemske sheme države u oblasti obrazovanja, preko odgovornosti i posvećenosti radu predmetnog profesora, do učenika/studenata koji bi ovom temom bili zainteresovani. Apatičnost, odsutnost, nezainteresovanost učenika postali su rezultat i refleksija opšte apatičnosti, tromosti i letargije društva. No, da ne ulazim sada u ta pitanja. Zašto se o tome ne govori? Prosto, došlo bi do opterećenja učenika. Jedini "izlet", kako ga ovde šturo i neprecizno navodimo, koji se na časovima pominje, jeste Albanska golgota.
Osim toga, velike države, pre svega kulturno i obrazovno velike, na svojim fakultetima imaju posebne katedre na kojima se izučavaju međunarodni istorijski odnosi. To je ne samo obrazovno, već i društveno-političko važno pitanje, pa i politički strateško. U Americi, recimo, postoje instituti koji se bave istorijom svetskih regiona. Tako, na primer, tamo možete naići i na Balkanološki institut, gde se proučava prošlost Balkana, međunarodni odnosi balkanskih država, čime se stiče celovit uvid u prošlost ovih država i naroda, a rezultati tih istraživanja svakako imaju uticaja i na spoljnu politiku Sjedinjenih Država.
Srbija, jasno, takve opsežne institute - nema. Ima, međutim, ekstremno darovite pojedince čija su imena postala vrh svetske istoriografije. Ta imena, međutim, uglavnom se bave istorijom srednjega veka, to su veliki i priznati stručnjaci, medijevalisti, ali velika imena koja se bave modernom istorijom, nemamo. Ima nekoliko pojedinaca (V. Krestić i Č. Antić i M. Ković, kao pripadnici mlađe istoriografije) i tu se priča, otprilike, završava. Verujem da će u dobroj meri budućnost srpske države i naroda zavisiti od institucionalnog uvođenja instituta na kojima će se analizirati i istraživati isključivo određeni odnosi. Do 2010. godine u Srbiji nije postojala katedra koja se bavila istorijom srpsko-ruskih odnosa! To je alarmantan podatak. Dalje, pomenuti profesor, dr Vasilije Krestić, izuzetan je stručnjak u oblasti srpsko-hrvatskog pitanja i srpsko-hrvatskih odnosa, ali, sa druge strane, mi nemamo niti jednog dobrog stručnjaka u oblasti srpsko-bugarskih ili srpsko-albanskih odnosa. To su regionalna pitanja, pitanja prošlosti naših suseda, i u tom okviru gledajući, budućnost srpske države zavisiće od svesnosti njene političke i akademske elite da se posvete izučavanju ovih tema.
Nadam se da je ovaj odgovor zadovoljavajuć. Sada bih prešao na pitanje srpsko-albanskih odnosa, gde ću ovde ponuditi kratak istorijski pregled.

Ubrzo po sticanju državne nezavisnosti od Vizantije, u vreme velikog župana Stefana Nemanje, srpska, raška država imala je se suočiti sa međunarodnim pitanjima, odnosima sa susednim državama i okolnostima u kojima je, neizbežno, morala da se snalazi kako bi tek stečenu nezavisnost sačuvala. U spletu interesa Vizantijskog carstva i Ugarskog kraljevstva, srpska se država oslanjala, kad je za to postojao dobar uslov, na onu politički jaču stranu. U narednim decenijama takav model je postao ustaljen, a razvoj srpske države zavisio je, idalje, od odnosa velikih sila na Balkanu. U vreme Nemanjinog sina, Stefana Nemanjića, srpska će država, po prvi put od sticanja nezavisnosti, napraviti snažan zaokret prema katoličkom svetu. Takvu je politiku započeo još stariji Stefanov brat, Vukan, koji se, nezadovoljan zaobilaženjem u pravu nasledstva, okrenu rimskom papi i ugarskom kralju. Nije nepoznat podatak da je u Rašku kraljevska kruna stigla upravo iz Rima (1217). Albanija, o kojoj je ovde reč, u ovom vremenu, ne postoji. Albanska nacionalnost, takođe; postoji arnautska etnička skupina, koja predstavlja pomešanu tračku, ilirksu, grčku i krv italskih plemena sa juga Apeninskog poluostrva i Sicilije, a koja je u okrilju pravoslavnog vizantijskog sveta. Po okončanju Četvrtog krstaškog rata i padu Carigrada (1204), Vizantija je podeljena na niz malih država, koje su, među sobom bile suprotstavljene uslovom jesu li padale pod grčki ili latinski politički svet. Ulogu nekadašnjeg Carstvo nastojalo je da sačuva i obnovi Nikejsko carstvo u Maloj Aziji. Ovde, međutim, dolazimo do prvih početaka odnosa Srbije i one teritorije na kojoj se danas nalazi Albanija. Naime, u ozbiljnu borbu za obnovu Vizantijskog carstva, gde su se utrkivali Nikeja, Epir, pa čak i Bugarska, uključio se moćni epirski vladar Teodor Anđeo, tast raškog kralja Radoslava, najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, koji će ubrzo postati solunski car. Odnos Raškog kraljevstva i Epirske države (kasnije Solunskog carstva) zasnivao se na dobrim rodbinskim vezama, time što je raški kralj bio oženjen carevom ćerkom. Nakon odsudne bitke kod Klokotnice, u kojoj je pobedio bugarski car, Teodor je izgubio svaki politički uticaj, te se već budući srpski kralj, Vladislav, okrenuo učvršćivanju odnosa sa Bugarskom. Svoje prve osvajačke pohode Srbija će povesti tek u vreme kralja Milutina (1282-1321), kada će se srpska država značajno proširiti na oblasti Bosne i Primorja, prema zapadu, zatim donji tok Drine i Mačvu prema severu, slivom Južne Morave prema Pijanecu i reci Strumici na istoku i linijom Kroja-Ohrid-Štip prema jugu. Moćnu Milutinovu državu "proklinjao" je i pisac Božanstvene komedije, Dante Aligijeri (Božanstvena komedija, 19:140). Kao i obično, crkvena organizacija pratila je državnu politiku. Osvajačka politika, koja je vremenom prerastala u imperijalističku, naročito se ogledala u vremenu Dušana, Milutinovog unuka. Dušanova osvajanja delimo u tri faze u kojima je srpska država postala najprostranija i najmoćnija država na Balkanu, i jedna od ozbiljnijih na prostoru čitave Evrope. Međutim, politički imunitet i snagu nije stekla, jer se carstvo raspalo već u vreme Dušanovog naslednika, cara Stefana Uroša V Nemanjića. Bitno je istaći kako Albanija još nikako ne postoji, već je ona deo istorijske teritorije koja se zove Epir, a koja je dugo bila u granicama Vizantijsko carstva, a potom, sve češće, neki njeni delovi predmet spora raške, srpske države i Carigrada. Prostor današnje Albanije, po Dušanovoj smrti (1355), bio je podeljen na uticajne lokalne feudarlce: Karlo Topija, koji je vladao severnim delom do 1387., Despot Jovan Asen, vladao središnjim delom do 1366. i Gospodin Aleksandar vladao južnim delom Epira, tj. današnje Albanije, do 1370. Nakon bitke na Marici iz 1371. godine, moć srpskog carsva je srušena, a lokalna vlastela vladala je gotovo samostalno, bez snažne i centralne vlade, te je tako dolazilo do brojnih pojedinačnih pregovora, ugovora i sporazuma sa Turcima. U narednim decenijama, potom vekovima, vlast nad ovim prostorima suvereno će imati Osmanska država, koja je se, koliko je i gde mogla, trudila da lokalno stanovništvo prevede u islam, kako bi ojačala svoje pozicije u tim oblastima. Sasvim je logično što je prostor Epira, današnje Albanije, bez većeg otpora podlegao pritisku islamizacije, budući da pre dolaska Turaka, nije imao samostalnost, na tom geografskom prostoru nije postojala jedinstvena narodna svest, već samo etnička grupa, razbijena u brdovitim i vrletnim delovima albanskih planina. Prostor današnje Albanije tako će postati, što i danas jeste, uporište prisustva Osmanske države i vlasti na Balkanu.
Srpski će se narod u narednim vekovima sabirati oko crkve, o čemu sam, ukratko, ali vrlo precizno i jasno, pisao u prethodnom komentaru. Crkva će biti integrisana u fiskalni i poreski sistem Osmanske imperije, a to će, istovremeno, biti jedina zvanična institucija oko koje će se srpski narod okupljati. Nije, dakle, čudo što će prvi obrazovaniji Srbi (Zaharije Orfelin, Jovan Rajić, Dositej Obradović, Gavril Stefanović Venclović i dr.) biti nadahnuti, u svom prosvetiteljsko-literarnom duhu, idejama o obnovi srpske države i borbi za jedinstvo narodnog duha, ne ispuštajući ni jednog trenutka osnovnu nit njihove prosvetiteljske misije. U vremenu nakon Srpske revolucije, dolazi do stvaranja prvog nacionalno-državnog projekta i plana, u potpuno savremenom i modernom političkom značenju. Reč je o delu Ilije Garašanina, pod nazivom Načertanije, a ideja je stigla preko poljske intelektualne i političke elite u emigraciji, pod vođstvom kneza Adama Čartorijskog. Ova ideja će do Srba doći preko Čeha Františeka Zaha, koji će Garašaninu predložiti ideju ujedinjenja Južnih Slovena, čime će se politički teret premestiti na Balkan, a u tome će imati svoga interesa Poljska, koja će pažnju Habzburške monarhije i Ruske imperije usmeriti prema Balkanu. Zanimljivo je da su postojale dve struje ujedinjenja: jedna je podrazumevala i Bugare, dok druga nije. Digresija i analogija: u procesu ujedinjenja Nemačke (oko 1860.) bile su prisutne dve osnovne struje, velikonemačka i malonemačka; prva je podrazumevala ujedinjenje sa Austrijom, dok druga nije.
Dakle, iz ovog obimnog društvenog procesa kojeg sam ovde izložio, ostaju samo jasni zaključci koji se dalje nameću. Ideja obnove srpske države zasnivala se na stanju pre dolaska Turaka, gde je severna Albanija postala gotovo istorijska oblast Srba, na šta se i upiralo istorijsko pravo kojega su Srbi tražili.

Dodatak odgovoru

Jona | 27/08/2014, 20:11

Trudim se da vodim računa o obimnosti, ali i relativnoj zanimljivosti teksta, kako bi što više ljudi pročitalo. Ali, nekad je tema takva da se ne može sažeto, pa, ko hoće da čita, nek' čita, koga mrzi, nek odstupi.
Značajan je i podatak da se srpski car Dušan potpisivao kao "car Srba, Grka, Bugara i Arbanasa", gde arbanašku, tj. arnautsku etničku skupinu nije izostavio, nije je ni ukinuo i zapostavio. Znate, kada se imperijalista, vi nastojite da osvojene teritorije učinite trajnim, da, kad god je moguće, ukinete neku instituciju, asimilujete ili preobratite veru stanovništvu. Upravo kako je to činjeno dolaskom Turaka, Osmanlija. Dušan ne ukida i ne zapostavlja arbanašku skupinu u svojoj državi. Dalje, Arbanasi su se u početku borili protiv Osmanske države, pod vođstvom Đurđa Kastriota Skenderbega. Veliki engleski istoričar, Edvard Gibon dokazuje srpsko poreklo ovog vojskovođe i objašnjava čitav istorijski kontest borbe Arbanasa protiv Turaka ( videti u: Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Vol. VI).
Osim toga, arbanaška ili arnautska etnička skupina bila je geografski odvojena i razbijena. Planinske vrleti i brda bili su geografski razlog zašto je do sticanja svesti o istom etničkom jedinstvu prošlo toliko vremena. Osim vizantijskog kulturnog i civilizacijskog uticaja koji se kroz ove vrleti slabo i sporo probijao, Arbanasi nisu imali duhovnu nit koja bi ih povezala. Stanovništvo je bilo nepismeno, velikim delom ograničeno na bavljenje stočarstvom, ili nekim vidom zemljoradnje, tamo gde su uslovi bili pogodni za to. Verski element je takođe značajan. Razdeljeni između katoličke i pravoslavne sfere uticaja, Ohridske i Dračke arhiepiskopije i Dubrovačke, Kotorske, Barske biskupije, Splitkse nadbiskupije i uticaja katolicizma iz Rima, arbanaški svet je sve do dolaska turaka bio podeljen i verski, na pravoslavni i katolički svet. (Crkvenu organizaciju sam okvirno navodio, buduću da su neki gradovi dobijali, a nekima se ukidao određeni status.) Po dolasku Turaka, i islamizaciji, ostaci pravoslavnog i katoličkog sveta su se zadržali, češće u onih neprohodnijim oblastima i zabitima. U toj će činjenici, u činjenici da su hrišćanski elementi zadržani u Albaniji, kasniji srpski političari oslanjati svoje ideje i preko tog hrišćanskog sveta pokušavati da podrije unutrašnju stabilnost ovih oblasti i izbori svoje političke i državne interese. Tu, pre svega, mislim na traženje podrške kod katoličkih Albanaca, Malisora i Miridita.
U svakom slučaju, bitan je istorijski kontekst. Pre jednog veka ne možemo govoriti o nekakvoj naročitoj mržnji između Srba i Albanaca. Ta će se mržnja, ako i postoji, utemeljiti tek u decenijama komunističkog i posle komunističkog razdoblja u Srbiji, intervencije NATO pakta, bez legitimiteta i legaliteta, i događaja s kraja prošlog i početka ovoga veka.
Uostalom, kao dobru literaturu za ovu temu, preporučujem vam tekstove iz dela: Golgota i vaskrs Srbije, štampanog u II toma; Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915; i: Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918. U ovim su delima sabrani istorijski izvori, od državnih dokumenata, preko pisama i vojničkih dnevnika, stranih putopisa, ili njihovih delova, itd., koji će vam rasvetliti i približiti Srbiju u vreme Prvog svetskog rata, ali i prelazak Srba preko Albanije.

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 28/08/2014, 14:23

@Jona: Zadovoljstvo je bilo pročitati ovakve edukativno-zanimljive komentare! Saznao sam puno novih istorijskih činjenica. Hvala.

Složili smo se da tema ovog posta nije zastupljena u udžbenicima srpske istorije. Ta lekcija, u delu o Balkanskim ratovima, ne bi morala da se zove kao ovaj tekst, već. npr.(patriotski obojeno) "VELIKE SILE 1912. SPREČILE SRBIJU DA OBNOVI DUŠANOVO CARSTVO"... Ali, vidim iz tvog komentara da je problem daleko veći nego što sam mislio.

Osećam se prevarenim i izmanipulisanim od strane našeg obrazovnog sistema! Pozdrav.

Ugao gledanja

Jona | 28/08/2014, 18:38

Slažem se da je ugao gledanja vrlo bitan. Jedni će govoriti kako je Srbija želela obnovu svoje stare državnosti, što jeste tačno, drugi će govoriti kako su to bili pokušaji okupacije Albanije. To, međutim, ne može biti sasvim tačno. Albanija je stvorena nakon srpskog prodora prema obali Jadrana. U tom trenutku, ona još ne postoji kao međunarodno, ili bilo kako drugačije, priznata država. Objasnili smo da je stanje pre dolaska Turaka na Balkan bilo takvo da albanski nacion ne postoji, ni kao svest ni kao ideja, a ni faktički. Postoje Arbanasi koji žive na istorijskoj teritoriji Epira. Islamizacija je dala svoje rezultate i toga su, sasvim sigurno, bili svesni pripadnici srpskog državnog vrha, koji je planirao obnovu državnosti, ali u tehničko-pravnom kontekstu, tu se ni o kakvoj uzurpaciji teritorije ne može govoriti. Zašto? Ako država ne postoji, i nikada ranije nije tu postojala, onda eventualni prodor strane vojske kroz te teritorije ne može se voditi kao napad na državu, jer države nema. Ne možete napadati nešto što ne postoji. Tu se sada suočavaju etnički i državno-pravni kontekst i to ovu temu drži najviše zamršenom i konfuznom. Etnički identitet je stvoren vremenom, ali država još nije postojala. Pre zajedničke etničke svesti, postojala je samo etnička skupina koja nije imala svest o zajedničkom identitetu. Objasnili smo i zašto je i kako do toga došlo - dva najvažnija faktora, geografski i verski.
Dakle, albanska država ne postoji, niti je ikada postojala do tada. Etnički identitet nije postojalo, ali je proces islamizacije uspeo da prodre i poveže rasuta i razbijena plemena i da im ideju o zajedničkoj pripadnosti istom nacionu. To je deo do kojeg vizantijski uticaj nije uspeo da stigne pre dolaska Turaka. Dakle, države nema, naroda ima. Taj narod, obrazovan pod osmanskom vlašću, kulturom, uticajem sada je želeo potvrdu identiteta. Međutim, taj narod, pa ni njegovi narodni koreni, nikada nije bio samostalan. Prvo je bio u sastavu Vizantije, potom Epirske države, tj. Solunskog carstva, pa Srpskog carstva, pa Osmanske imperije.

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

salsero | 07/09/2014, 14:53

Tacno je da dosta podataka iznetih u ovom blogu nisu ni spomenuti na casovima istorije, a sa kojim razlogom, verovatno nehuskanje dalje ratne istorije koja je Srbiji, a i drugima bila preko glave, gde i najmanja ratna varnica moze dovesti do destailizacije regiona i daljih ratova opet po mom misljenju. Sto se tice cinjenica oko D. Tucovica mogu samo da kazem da je ostao u mojim secanjima istorije kao reformista, a da je ucestvovao na samitima drzava kao diplomata i da je zagovarao da se neokupiraju albanske zemlje to nisam znao, da budem iskren.
Premda, zelim da naucim dosta i da situaciju sagledam iz vise uglova utoliko mi znaci citanje ovog bloga i njegovih komentara. Ako ima neko neku sugestiju ili knjigu da preporuci bio bih mu zahvalan.

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 08/09/2014, 22:56

@salsero: "Srbija i Arbanija", Dimitrije Tucović, počni od te knjige... Evo ovde ima ista i u .pdf formatu:) Pozdrav i hvala što čitaš i komentarišeš blog:)

Nije mi jasno

Vlada | 10/07/2015, 18:56

Nije mi jasno kako je moguce da je Srpska vojska koja je bila hvaljena po moralnosti za vreme Prvog svetskog rata, samo par godina ranije mogla da pocini takve zlocine?

Mali prilog diskusiji

Boro | 10/04/2016, 15:59

Poštovani,

Nemam nameru da ulazim sa Vama ni u kakvu polemiku, samo želim da vam ukažem na činjenicu da albansko - srpsko neprijateljstvo i mržnja nisu počeli 1912, kako se implicite da zaključiti iz Vašeg malog časa nepoznate istorije, već oko 400 godina pre, sa spuštanjem albanskih goršataka sa planina u plodne ravnice Kosova i zapadne Makedonije. Radi lakšeg osvajanja, prihvatali su islam i time sticali pravo na tlačenje raje - Srba. Dakle, ne počinje to krvavo kolo 1912, nego mnogo, mnogo ranije...

Re: Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 10/04/2016, 18:04

misha

@Boro: Pišuči ovaj post, plašio sam se da ni na koji način ne bacim senku na veličinu našeg naroda, posebno iz ovog slavnog i tragičnog vremena! Otuda i uvod pre samog naslova... Ovde sam želeo da pišem o toj gotovo nepoznatoj istoriji Srbije (i to sam već naglasio u komentarima)...

Slažem se sa vašim komentarom u potpunosti- o tome sam takođe pisao na blogu. "Drugi deo" ovog teksta govori i o tome: Primitivna arbanaška plemena ! (u tom postu možete i preuzeti knjigu Dimitrija Tucovića "Srbija i Arbanija" u .pdf formatu). Pozdrav:)

Project Management online Assistance

Project Management online Assistance | 13/09/2017, 12:33

Amazing article thanks or sharing..

SAS Tutor

SAS Tutor | 13/09/2017, 13:20

I loved the way you discuss the topic great work thanks for the share Your informative post.

read more

read more | 20/10/2017, 08:20

read more Bancfirst is a corporation which provides services and operates under the name of the bancfirst

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb