doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Život jednog božjeg čeljadeta

misha | 21 Februar, 2018 11:55

Život jednog božjeg čeljadeta

"...A kakav je život jednog "božjeg čeljadeta" na planeti Zemlji, koliko traje i kojom "merom" može da se izmeri, biće pomena u priči o dve biblioteke, izgovorenoj 24. decembra 2005. godine, u svečanoj sali Narodne biblioteke u Beogradu, a povodom "stranih izdanja - publikacija drama i knjiga" Pisca zašlog u godine da je i na njega "došao red".

Ako se brzo osvrneš...

Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine.

Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: -Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Biće vremena i za igru, ali od danas je škola na prvom mestu, je l' tako?

-Naravno - dodao je Otac - ako hoćeš da budeš čovek. Pa ti sad vidi, da ti ne pričam mnogo.

I, tako, tog lepog sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini - ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, "jedan od onih probisveta oko železničke stanice".

Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali nam, upozorili nas, opomenuli, skrenuli nam pažnju...i odveli nas u učionice.

Na belom zidu crna tabla za pisanje belom kredom i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice Natalije globus: plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, poneki pramen boje zemlje u moru. -Bože - pomislih - gde li se mi nalazimo?

Gde li je naša zemlja, i naš grad, u tom moru?

Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam se, bez pratnje i saveta. Dao sam sve (skromne) podatke o ličnom identitetu, naglasivši i potvrdivši, posebno, da idem u školu... I tako, pre pedeset godina, ili pre pola veka, postao sam član biblioteke.

Pamtim svečanu tišinu soba za čitanje, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca, uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili nekako odsutno zamišljeni, skoro tužno, i, naravno - mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... (Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, neozbiljno.)

Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, u odnosu na "uramljene pisce" po zidovima biblioteke, skoro uvredljivo... Ljudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to niko nije shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija - izučio je, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru - pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku.

Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam knjige pozajmljene iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let svojih golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopcu za sušenje veša.

 

Mali, svilenkasti božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A ono najstrašnije bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se nebrojeno puta kakva je to pravda, i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan.

Jedan jedini dan, a čovek - večnost! I što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi "ceo život" od jednog dana, i da ne vidi sunce... Ili da ga, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u "pola života", oko podneva, uhvati vrabac da mu bude ručak.

Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, "provincijskog helikoptera", na poletnoj pisti konopca za sušenje veša.

I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo da Asteroidu B-612.

Pisac te knjige poginuo je u trećem padu svog borbenog aviona u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red kada je reč o velikim, ozbiljnim piscima, koji su život proživeli samo da bi pisali. (Nisam mogao da zamislim da su bilo šta drugo radili, pa čak ni da su jeli.)

Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju, naučni program engleske televizije o položaju i sudbini naše male, rekoše, "provincijske planete", skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija.

Povod je bilo pitanje zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira.

I objašnjenje je bilo, ako to normalan čovek može da razume, da su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti "neozbiljne" za prostranstva merena eonima, odnosno svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje, ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu ili sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život, ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije, traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na Zemlji tad uopše bude, čuti odgovor tek za nekoliko hiljada godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno, skoro kao tren.

I da to nisu pisali engleski "svemirski obaveštajci", čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda, udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje.

Pomislih: Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije?

Na kojoj planeti ja to živim?

Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, menjao vozove i gradove, i šta bi na kraju - proživeo život na "zabitoj, provincijskoj planeti". I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno.

Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi...koje su na balkanskim prostorima ostavile neizbrisiv trag, čovek mora da se zamisli (i upita) zašto ovo malo života trošimo na nerviranje i ljude nedostojne tog trena postojanja među zvezdama udaljenim od naše Zemlje milijardama godina.

Osećam - nepogrešivo gubim igru sa nekim "novim ljudima", vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem.

Sve što sam stariji, a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam uglavnom u slikama, ili u kratkim, dokumentarnim filmovima, sa čestim "gubljenjem prijema", zatamnjenjima od po nekoliko godina...

Postoji li još neka lepa reč za zaborav?

A nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu; sve da ih vidim, i da čujem šta pričaju.

Sa godinama sam izgubio brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kojem si odrastao, brzo se osvrneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo... Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario se, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi koje si video nepoznati.

Danas je 24. decembar 2005. godine.

Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da se zadužim za jednu od nebrojenih knjiga.

I taj dan, tog toplog septembra, polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konopac za sušenje veša, i na konopcu - vilin konjic."

 

"Dvadeset srpskih podela" - Dušan Kovačević

(naš najveći živi dramski pisac)

LIFE IS A MIRACLE - knjiga

misha | 17 Decembar, 2017 00:10

LIFE IS A MIRACLE - knjiga

Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan - moj blog slavi deseti rođendan, rođendan...Laughing Kruna decenije blogovanja je moja prva knjiga “Life Is a Miracle” sa dvadeset najkvalitetnijih i ili najdražih postova… Posvetio sam je porodici i prijateljima! Život je zaista čudo!Smile

Misha.blog.rs 2007./2017. Ars longa, vita brevis!Smile

"Svaki čovek ima potrebu da neke svoje misli podeli sa drugim ljudima kako bi proverio ispravnost svojih razmišljanja. Mislim da je blog idealno mesto za to!", su bile prve reči koje sam na današnji dan te 2007. godine napisao na Blog.rs-u. Moto mog blogovanja se može definisati upravo tim prvim blog rečenicama.

Inspiracija za naziv bloga "Doctor" je bio moj nadimak iz jedne stare interne šale koje sam se setio tih dana kada sam kreirao blog. Otvarajući blog nisam ni slutio da će ta trenutna zabava (blogovanje) potrajati ovoliko dugo i prerasti u moj hobi. Sa ove vremenske distance mi ponekada bude krivo što naziv bloga, iako bi to možda delovalo manje kreativno, nije samo "Misha" (bez onog "Doctor"), a što naziv korisnika, koji je ugrađen u web adresu (misha.blog.rs), nije moje pravo ime i ili prezime... Ali, nema nazad! Doctor Misha je neka vrsta moje "indijanske inicijacije"- gde imaš jedno ime dok sredina ne shvati ko si, a onda ti daju drugo (pravo) ime. Zahvaljujući ovom avataru sam ušao u blog svet i postao bloger.Smile


 Blogovanje je iz godine u godinu sve više postajalo moja potreba, hobi koji opušta, ispunjava i proširuje kreativni deo moje duše. Misha.blog.rs je tako postao sastavni deo moje ličnosti! To potvrđuje i ovaj gornji deo iz mog CV-a.

Na blogu se bavim aktuelnim temama iz Srbije i sveta koje okupiraju moju pažnju i koje su predmet mog interesovanja. To moje kritičko sagledavanje naše svakodnevice, često prožeto humorom, se na moju veliku radost svidelo mnogim blogerima, kao i slučajnim posetiocima bloga koji su uglavnom postajali redovni čitaoci! (Hvala svima koji redovno čitaju i komentarišu moj blog! Wink)

Uz postove i komentare, nizali su se i raznorazni uspesi, koji su me motivisali da nastavim sa pisanjem... Veoma mi prija kada negde na internetu, u novinama ili na televiziji vidim neku sliku sa bloga koju sam lično "brusio u Paint-u"Tongue out ili kada pročitam neke svoje citate sa bloga, pa makar i bez navedenog izvora.Smile  Mada, to nenavođenje izvora ponekada ume i da me iznervira, u zavisnosti od veličine medija - "kradljivca" autorskih dela... Tešim se jedino time da je neka moja ideja makar i na takav način dobila veći odjek nego što bi to bio slučaj da je ostala samo ovde na blogu... 

Zahvaljujući konstruktivnoj komunikaciji kroz komentare- potvrđujem, menjam i poboljšavam svoje stavove, misli i saznanja! U tome je, po meni, najveća lepota i draž bloga i mog shvatanja blogovanja! Ono što je ipak najvrednije i najvažnije je što sam na blogu dobrih vibracija upoznao puno prijatnih ljudi i novih dobrih prijatelja.

Za ovih deset godina blogovanja - na blogu je objavljeno gotovo 300 postova, ostavljeno je oko 10.500 komentara, a ukupna čitanost svih mojih priča je prešla neverovatnu brojku od 1.500.000 poseta! Preko 500 ljudi prati moje blogovanje na društvenim mrežama Facebook i Twitter. Moj avatar Doctor Misha, doktor za sve i svašta koji opipava puls Srbije, je ipak daleko ispod onih poznatih i uticajnih blogera, ali i daleko iznad mojih najoptimističnijih blog očekivanja i želja:

2007./2017. - Od bloga do knjige! Smile

2007.: 17.12. u 10:05 na prvom srpskom blog servisu Blog.rs (tada Blog.co.yu) kreiran Misha.blog.rs (Doctor blog)

2008.: Nemački sajt: Readers-edition.de me je citirao i preveo na par jezika, u tekstu "Serbien: Blogger sprechen über Festnahme von Radovan Karadzic" ("Srbija: Blogeri govore o hapšenju Radovana Karadžića");

2009.: Vesti-online.com su u članku "Proterati pušače iz prostorija", o (mojoj) facebook grupi koristili podatke sa Misha.blog.rs-a.; Na Facebook.com osnovana fan stranica: I ♥ doctor blog (koja danas broji gotovo 250 članova);

2010.: Student V. Z. sa Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu je napisao Diplomski rad na temu: "INTERNET KAO INSTRUMENT SOCIJALNOG MARKETINGA U ZDRAVSTVU" koristeći podatke sa mog bloga.; Visoki zvaničnik Vlade Kosova (potpredsednik u Vladi Hašima Tačija- Hajredin Kuçi), pod nick-om "KODRA", je gotovo dve godine (2009/10) čitao i komentarisao moj blog.;

2011.: 24sata.rs su u tekstu "Internet šala zasmejava Srbiju: Ko od političara može u Simpsonove?" koristile podatke sa Doctor bloga, iz posta "SRBIJA DO SPRINGFILDA !!!"; Otvoren nalog i na Twitter.com: @DoctorMisha danas ima 120 "pratilaca" (od kojih i onih "VIP" - narodni poslanici i visoki funkcioneri najvećih opozicionih stranaka s obe strane političkog spektra, kako sleva tako i zdesna) na ovoj društvenoj mreži za mikro-blogging;

2012.: Blic Puls (8.-14. novembar 2012.) je u tekstu "Ono kao preljubnici" citirao i ili prepričao par rečenica iz mog oktobarskog posta "Nadrealni Srbistan - Preljubnici", naravno (opet), bez navođenja izvora.;

2013.: Doctor blog na "VREDI POGLEDATI" listi Blog.rs-a !

2014.: Najznačajnije "citiranje": u mom omiljenom nedeljniku NIN, u rubrici "U fokusu" objavljen moj mini tekst "Neki novi klinci". Ostavljen 10.000. komentar na Misha.blog.rs-u.

 2015.: Srpsko privredno društvo Privrednik iz Zagreba (osnovano 1897.) na svom sajtu prenelo moj post o hrvatskoj kultnoj anti show tv emisiji "Noćna mora". Nakon 7,5 godina blogovanja- više od milion poseta mog bloga!Smile


2016.: "Zdravstvena nega pacijenata na mehaničkoj ventilaciji" je bila moja prva tema kao predavača u okviru Kontinuirane medicinske edukacije (KME). Kakve to veze ima s blogom? Naime, mentorka i edukatorka zadužena za KME u Opštoj bolnici "Studenica" Kraljevo (u kojoj radim) me je pozvala da budem predavač, a na moje iznenađenje "Kako ja kad imam tek 3,5 godine radnog staža?" (uslov je 5 god sa visokom i 10 god sa srednjom medicinskom) mi je odgovorila: "Kada pišete onakav blog, ne sumnjam da ćete se dobro snaći, vi ste pravi lider..." Ispostaviće se da je ona još pre par godina istražujući socijalni marketing u zdravstvu došla do gorepomenutog diplomskog rada sa FON-a koji me je citirao uvrstivši misha.blog.rs u svoju literaturu. Samo 12 dana nakon održanog predavanja mi je ponuđena "dalja saradnja"...

Portal SrbijaPress mi je (zahvaljujući blogovanju) ponudio posao! Pošto mi je bilo ponuđeno "puno radno vreme" (uz slobodan vikend) nisam mogao da prihvatim jer je fizički nemoguće biti istovremeno na dva mesta. Priznajem, nije mi se svidelo to što su i pre mog eventualnog pristanka pokušali da me "uređuju" i time već (auto)cenzurišu, kao ni potencijalna plata koja bi bila na nivou minimalca u Srbiji. Ipak, koliko god mi ova ponuda bila lična satisfakcija- to što mi je ponuđen "posao novinara" bez obzira na moje (profesionalno) znanje o žurnalistici je upitno sa mnogo aspekata ovdašnjeg savremenog novinarstva i modernih medija...
 
Ars longa, vita brevis! Život je kratak, umetnost je večna!Smile

2017.: Nova fejsbuk stranicaMisha.blog.rs” broji dodatnih 200 pratilaca. Ukupna čitanost svih mojih priča prešla je neverovatnu brojku od 1.500.000 poseta! Da da 1,5 MILION !Wink

LIFE IS A MIRACLE - knjiga kao kruna decenije blogovanja!Laughing

U ovoj crnoj naprednjačkoj eri (auto)cenzura je toliko napredovala da sam čak i ja imao problema sa štampanjem svoje nekomercijalne knjige. Iako sam zamislio da prvu knjigu "Life Is a Miracle" objavim u veoma skromnom tiražu ("za svoju dušu" i poželeo da je podelim prijateljima!) jedna veća kraljevačka štamparija je odbila saradnju zbog "problematičnog sadržaja"! (Ukratko- "Zna se da 'ovi' drže sve... Ta 'SNS Azbuka' nam može navući samo inspekciju i probleme... Ovde ipak radi 20 ljudi... Da pišete pesme- štampali bismo vam knjigu odmah sada."). Mrak!

Tako je neočekivano ova "plava knjiga" dobila epitet "zabranjene" tj. "opasne za štampu" i time još više povećala svoju vrednost u mojim očima! Na misha.blog.rs sam kritikovao sve vlasti od 2007.; i videli smo leđa DSS-u, DS-u...videćemo i ovima!

Tako sam sam uredio i pripremio za štampu; ali i osmislio naslovnu stranu zahvaljujući fotografiji koju sam uslikao prošle godine na Mamuli, tvrđavi na ostrvu Lastavica kod Herceg Novog. Simbolika CVETA AGAVE (na slici) još jednom potvrđuje naslov- ŽIVOT JE ČUDO:

 

Panta Rei - Sva životna filozofija, smrti, ali i nade u ponovno rođenje, stane u jedan jedini cvet agave. Na njeno cvetanje čeka se nekoliko decenija i upravo u tim trenucima kada su najlepše i najraskošnije- agave umiru. Pred kraj života stabljike agave mogu narasti i do sedam metara, kao da na taj način uzvišeno pokušavaju prkositi neminovnoj sudbini koja ih čeka. Ipak se majka priroda pobrinula da im ostavi zalog za budućnost, jer pre nego što uginu, agave puste hrpu semenki iz kojih će opet buknuti život!

Plava zvezda

misha | 28 Jun, 2017 20:00

Plava zvezda

 Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čujes,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš

i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.

Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.

I još dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Šta se čudiš.
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.

Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.

Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna...

Miroslav Mika Antić

Life Is a Miracle !

1 2 3 ... 97 98 99  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb