doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Austrougarska, Jugoslavija i EU

misha | 01 Jun, 2013 12:01

Austougarska, Jugoslavija i Evropska unija

http://mile.blog.rs/gallery/3242/Austrougarska%20Jugoslavija%20EU%20raspad.jpg

PEŠČANIK (16.11.2012.), Svetlana Lukić: Za sve one koji su indiferentni ili se čak raduju mogućem raspadu EU- istoričarka Dubravka Stojanović je napravila uporednu analizu raspada Austrougarske monarhije i Jugoslavije i eventualnog raspada EU:

 

Dubravka Stojanović: Prva tačka koja povezuje sve tri zemlje, dakle, Austrougarsku, Jugoslaviju i danas Evropsku uniju, to je da se njihove krize dešavaju u kontekstima globalnih kriza u kojima se zapravo prelamaju i lome ti stari svetski poretci u kojima su te zemlje postojale. Znači, Austrougarska je bila jedna od ključnih zemalja Evrope do Prvog svetskog rata, ona je zauzimala taj ogroman prostor centralne Evrope. Ustvari je najtačnije reći – ona je pokrivala taj prostor centralne Evrope na kome je bio čitav niz malih nacija, pogotovo slovenskih nacija, s kojima niko u velikim silama nije tačno znao šta da radi. Tako da, mi moramo da znamo da je odluka o tome da će se Austrougarska raspasti zapravo doneta tek u drugoj polovini 1918. godine kad su Nemačka i Austrougarska krenule na najgoru do tada prolećnu ofanzivu ponovo na zapadnom frontu. Dakle, tek u proleće ’18. godine u Parizu i Londonu i Vašingtonu donosi se odluka o kraju Austrougarske. Upravo ta činjenica, da je ta odluka tako kasno doneta govori o tome da niko nije znao šta da uradi s tim ogromnim prostorom srednje Evrope i Austrougarska je prosto bila zemlja koja je rešavala taj problem, odnosno zapušavala taj problem na isti način na koji je Jugoslavija zapušavala problem Balkana ili na koji danas EU kao reguliše problem Evrope. Tako da već u tim korenima tih zemalja možemo da vidimo neke sličnosti.

Taj Prvi svetski rat između ostalog doneo je to što je američki predsednik Vilson zvao načelo narodnosti, odnosno tu ideju da narodi imaju pravo na samoopredeljenje, na čemu se i zasnivala Konferencija mira u Parizu. Taj Prvi svetski rat srušio je ta četiri evropska carstva, srušio je rusko, osmansko, nemačko i austrougarsko carstvo i napravio je taj novi sistem zasnovan na novoj ideologiji. Znači, u pravom smislu reči to je bio kraj starog poretka i početak novog poretka. Istu situaciju imamo sa raspadom Jugoslavije, dakle, raspad Jugoslavije pada u taj kraj osamdesetih i početak devedesetih godina kada se u potpunosti ruši stari sistem, sistem hladnog rata, kada ono što je predstavljalo suštinu tog sistema, dakle, podela na dve super sile i na dva bloka koji pripadaju tim silama se sad odjednom dramatično menja. Ruše se te barijere i odjednom dolazi do jedne brze prekompozicije sveta, gde Sovjetski Savez zapravo ispada dalje iz te trke, gde ostaje jedan centar, centar u SAD i gde nastaje nova Evropa i to upravo kao to rešenje koje će zapušiti evropski problem. Dakle, pale su granice, pao je berlinski zid, e sad, šta sa ovim zemljama koje su nekad pripadale istočnom bloku, šta sa tim ogromnim prostranstvima Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Bugarske i Rumunije. I EU koja je naravno postojala od Drugog svetskog rata postaje sada taj novi politički kontekst koji će sada na novi način prekomponovati Evropu.

Danas kada govorimo o EU, imamo novu svetsku krizu. Mi naravno sada ne možemo znati u kom će pravcu ona krenuti, u toku je jedno novo prekomponovanje sveta, gde sada te SAD više nisu jedini centar. Dakle, one su to bile od 1989. pa, ne znam, možemo da kažemo do 2008. možda, ne znamo tačno gde je ta gornja granica, tu 2008. uzimam kao početak ove nove svetske ekonomske krize. Ali ono što je sigurno to je da ćemo mi živeti u jednom svetu koji će biti multifokalan, koji će imati različite centre, koji će pre svega imati centar izvan Evrope, i to je prvi put u istoriji da Evropa zapravo možda i trajno gubi svoju presudnu poziciju. Novi centri su sasvim sigurno i u Pekingu i u Nju Delhiju i u Braziliji i možda u Ankari, možda u Moskvi, dakle, mi ne znamo gde će sve ti centri biti, ali ovo je jedna potpuno nova situacija. Dakle, od početka 20. veka u kom smo imali apsolutnu dominaciju Evrope, preko podele sveta na dva bloka, sad odjednom prelazimo u neki svet koji će imati više centara. I naravno, sada je potpuno nepredvidivo kako će taj svet izgledati.

U toj velikoj krizi sada u kojoj se lomi taj prethodni poredak u kome je centar moći ipak bio u SAD i donekle EU, sada se dešava ta kriza EU. Dakle, sve tri krize, i austrougarska i jugoslovenska i kriza EU dešavali su se u velikim političkim, globalnim lomovima starih poredaka i u trenutku kada se formiralo nešto novo. Prema tome, to je prva tačka koja je uporediva u sve tri situacije. Druga tačka koja je uporediva, to je da su te političke lomove na globalnom nivou pratili i lomovi ekonomskih poredaka koji su bili vezani za te stare sisteme. Za prvi stari sistem bio je vezan poredak tzv. zlatnog standarda, i to je ono što je uređivalo Evropu od kraja 19. veka do Prvog svetskog rata. I to je bio taj temelj zapravo liberalne privrede i svetske trgovine, koji su takođe bili novi globalni fenomeni kraja 19. veka, a koji su se zasnivali na tome da su sve valute se računale zapravo prema funti britanskoj, a britanska funta prema količini zlata koja je postojala u Bank of England. Prema tome, to je bio jedan sistem koji je zapravo bio do sada i najliberalniji monetarni sistem koji je postojao, doduše, sistem fiksnog kursa, ali ceo svet se negde od 1880-ih okrenuo tom sistemu i zahvaljujući tome odlično funkcionisao.

Prvi svetski rat doneo je slom tog sistema, pre svega zbog inflacije koju je rat izazvao, i kriza i raspad Austrougarske i uopšte tog starog poretka vrlo je blisko vezan i sa tim ekonomskim krahom. Jugoslovenski kolaps desio se u vreme kolapsa socijalističkih privreda koje su bile već naravno decenijama u krizi, ali najdublja kriza ih je potresala upravo osamdesetih godina, kada je došlo do gladi u velikom broju istočnoevropskih zemalja i do ogromne ekonomske krize u Jugoslaviji. I kada se rušio čitav taj koncept zapravo državnog socijalizma, on je, pokazalo se, da on ekonomski ne može da postoji, da je potrebno naći neke nove modele i taj sistem se tada rušio, i to je bio jedan od faktora koji su rušili i Jugoslaviju kao multietničku zajednicu. Sada ponovo imamo taj ekonomski slom, i to je već naravno pitanje kokoške ili jajeta, šta je sada tu prvo politički ili ekonomski slom, ali je činjenica da je od 2008. u toku zapravo potpuno raspadanje tog neoliberalnog modela privrede, a pritom se sada ne vidi u kom pravcu će to krenuti. I to je ono što je možda jedan od najopasnijih faktora ove krize, zbog toga što smo mi već u četvrtoj godini krize, a ne postoji konsenzus u kom se pravcu treba ići.

Kad je prošla kriza 1929. godine bila u pitanju, već je Ruzvelt dolaskom na vlast ’32, dakle, posle tri godine izašao sa New Dealom i sa konceptom socijalne države, Kejnzom i svim ostalim. Dakle, već je pravac izlaska iz krize, bar što se Amerike tiče, bio jasan. Sada tog pravca nema i kriza se nastavlja, koja prosto može sada voditi u daleko veće avanture nego što smo do sada imali priliku da vidimo, ali je činjenica da je stari sistem propao, da je čitav svet u krizi i da on mora da nađe neki novi svetski ekonomski i monetarni princip, a da to još uvek ne vidimo. Ali je činjenica da politička kriza EU se podudara, kao i u prethodnim slučajevima, sa tim ekonomskim slomom. Treća stvar koja je slična to je da smo u svim tim situacijama imali lomove tih prethodnih poredaka, a da ni Austrougarska recimo, ni Jugoslavija zapravo nisu našle odgovor na tu situaciju. Dakle, obe države nisu umele da se u toj novoj situaciji snađu, one su imale svoje ogromno, značajno mesto u prethodnim poretcima, ali one nisu uspele da odgovore na tu novu situaciju.

I tu je dobro da se setimo jednog od velikih britanskih istoričara Arnolda Tojnbija, koji je napisao jednu od najboljih istorija civilizacije, ali njegova ključna teza sada nama može biti važna, jer njegova ključna teza je da civilizacije propadaju onda kada ne mogu da nađu odgovor na novi izazov. Dakle, stalno imamo naravno neke nove izazove i civilizacije žive i postoje dok uspevaju uvek da nađu novi odgovor na novu situaciju koja se pred njima pojavi. Onog trenutka kada one počnu da šlajfuju, kad one nude stare odgovore na nove situacije, one zapravo jasno pokazuju da su izgubile moć i posle izvesnog vremena prestaju da postoje. Austrougarska nije imala nikakav kapacitet da se promeni, to je bila stara i feudalna, komplikovana monarhija koja nije ni na koji način uspela da se reformiše i modernizuje. A Jugoslavija je takođe pokazala da u trenutku toga opšteg loma nije umela da uđe u tranziciju, nije umela da iskoristi svoju poziciju najrazvijenije među socijalističkim zemljama i da postane na primer prva članica EU, već je naprotiv imala elite koje su odlučile da se krene u rat za granice, dakle, u nešto što je cilj 19. veka, potpuno ne razumevajući novo vreme, novu situaciju i novu mogućnost koja se pred Jugoslavijom našla. Prema tome, i Austrougarska i Jugoslavija dale su zapravo stari odgovor na nove probleme i mislim da je to najvažnija lekcija koja tu može da se nauči, nešto što EU ako želi da opstane, a to je mislim svima u interesu, nikako ne bi smela da uradi.

Četvrta tačka koja je podudarna jeste činjenica da su ta politička i ekonomska kriza o kojima smo do sada govorile izazvale unutrašnji procep i u Austrougarskoj i u Jugoslaviji i da je u oba slučaja, što je naročito zabrinjavajuće, taj procep išao po nacionalnim linijama. Dakle, u oba slučaja se nacionalizam ponudio kao rešenje za tu krizu višeetničke i multietničke zajednice. U oba slučaja su se pojavili zahtevi za stvaranjem sopstvenih nacionalnih država, što je možda za trenutak Austrougarske i bilo sasvim logično, jer to jeste vreme nacionalnih država, što je za trenutak Jugoslavije bilo već sasvim retrogradno, a što ako se pojavi kao novi zahtev u EU, a koliko možemo da čujemo, upravo se ta karta ponovo vadi, mi ne vidimo neki novi koncept, nego upravo taj stari, to tek onda može biti zabrinjavajuće. Dakle, da se sada posle svega ponovo izvlači ta karta, to je možda najpouzdaniji znak da ovo što smo govorili o Tojnbiju, da nema novog odgovora, već da se vadi još stariji odgovor. Ako smo za Jugoslaviju govorili da je to potpuno retrogradno i neverovatan način reakcije njenih elita, onda bi tek posle evropskog iskustva to bilo pokazatelj dubinske krize.

http://mile.blog.rs/gallery/3242/eu%20brod%20koji%20tone%20grcka%20spanija%20francuska%20britanija%20nemacka.jpg

Te podele počinju na način koji smo mi u Jugoslaviji dobro znali, a koji sada veoma prepoznajemo u Evropi, dakle, kreće podela koja nije samo nacionalna, nego podela na bogate i na siromašne. Onda se odmah pojavi podela na sever i na jug, onda se odmah pojavi podela na one koji su plaćali, na one koji su bili plaćani, tako da mi već možemo da vidimo i uloge tačno, gde su sada Grci neka vrsta nekadašnjih, ne znam, Makedonaca ili Srba, gde su Slovenci neka vrsta Nemaca. Dakle, već imamo tu celu retoriku, taj diskurs gde jedni drugima natrljavaju na nos, dakle, to su te stvari koje su prepoznatljive, ali one nisu prepoznatljive, naravno, kao što uvek govorim u Peščaniku, zato što se istorija vraća, nego zato što postoje određeni mehanizmi reagovanja na krizu. Ja samo govorim o tome da to što vidimo kao evropsku reakciju nije dobro i da nas upućuje na zaključak da nema tog svežeg odgovora na ovu krizu, već sad mi prepoznajemo sve ono što smo mi prošli u Jugoslaviji – čim čujemo o tom blesavom jugu koji samo peva i jede, jasno je da zapravo odgovora na krizu nema.

Peto i ono što je najpogubnije, a vidimo ga u svim prethodnim i u današnjoj krizi EU, jeste činjenica da su sve te podele, pa i politička kriza moguće zbog toga što je došlo do krize ideje, odnosno do krize ideologije. Naravno da ova tri slučaja koja danas ovde poredimo nisu isti i da ih nije lako porediti i kada govorimo o krizi ideje tu pre svega iz te priče otpada Austrougarska zbog toga što ona nije nastala na način na koji su nastale Jugoslavija i EU. Austrougarska je prosto istorijski proizvod, ona je vekovima širila svoju teritoriju i nije nastajala iz neke prethodne ideje, ona je prosto nastajala kao rezultat nekih istorijskih situacija. S druge strane su Jugoslavija i EU veoma uporedive u tom smislu zbog toga što je Jugoslavija, kao i EU, prvo bile ideja, i to je užasno važno kada se danas razmišlja o evropskoj krizi, i to upravo zbog toga što se i u slučaju Jugoslavije kao i EU ta ideja pojavila pre svega u intelektualnim i kulturnim krugovima. I pričali smo to već u Peščaniku, to su neka moja istraživanja Beograda iz devedesetih godina 19. veka koja su pokazala zapravo tu potrebu malih i običnih ljudi, dakle, sad ne govorimo o ideolozima i velikim političarima koji izdaju proklamacije, nego o malim, običnim ljudima koji su odjednom dobili tu potrebu da vide hrvatskog glumca, da čuju hrvatsku opersku pevačicu, da u Narodno pozorište dođe hrvatski reditelj na nekoliko meseci, da onda dođu, to je taj moj omiljeni slučaj dvojice slovenačkih studenata na biciklima koji prolaze kroz celu Srbiju da bi spasavali građane u Kragujevcu od poplave recimo 1896. Dakle, pojavila se potreba kod malih ljudi za nekom vrstom komunikacije i za nekom vrstom zajedništva.

I ono što je tu zanimljivo da se prati, što bi trebalo sada ponovo da se istražuje, jeste da ako se ta ideja Jugoslavije u Srbiji recimo pojavila 1890-ih, da je bilo potrebno nekih 20 godina da ona postane politički projekat, a da je bilo potrebno 30 godina da ona postane politička stvarnost, naravno u sasvim novim okolnostima posle Prvog svetskog rata. I zapravo je vrlo slično bilo sa Evropom, slična je neka količina vremena koja je bila potrebna da prođe od tih prvih ideja do njenog ostvarenja. I ono što je takođe slično to je što su i Jugoslavija i EU napravljene pre svega kao mirovni projekti. Ja samo tako razumem ovu Nobelovu nagradu za mir, dakle, obe su države nastale da smire jedno tlo i narode kojima je konflikt prosto postao prirodno stanje. Dakle, te multinacionalne zajednice su se pojavile kao rešenje konflikta koji su tu vekovima postojali. I one su se pojavile zapravo kao ti projekti integracije, komunikacije i pravljenja jednog novog zajedništva koje treba lekovito da deluje na probleme koji su uništavali zapravo i taj Balkan ili tu Evropu.

U oba slučaja ti koncepti su imali snažan utopijski značaj. Prema tome, kad se postavi pitanje šta bi sada bilo lekcija za EU i šta bi ona mogla eventualno da nauči iz našeg tužnog iskustva raspada Jugoslavije, to je pre svega ovo o čemu smo govorili, dakle, da se vrati i da rekonstruiše taj ideal i tu utopiju na kojoj je nastala. Dakle, ona se ne može zaista svesti samo na briselsku birokratiju, ona ne može postati samo niz nekih komplikovanih procedura i ugovora, ona se mora vratiti na taj svoj osnovni smisao. I mora da shvati ključnu stvar koja se, čini mi se, zaboravlja, a to je da je EU ili te multinacionalne države, da su one kao i demokratija u stalnoj krizi i da to jeste i mora biti njeno prirodno stanje. I mislim da sada tu dolazimo i do te presudne razlike, dakle, i Austrougarska i Jugoslavija nikada nisu bile demokratske zemlje, a EU je bila i jeste. Prema tome, mislim da je to presudna razlika koja nam daje u ovom trenutku optimizam, jer upravo zbog toga što nisu bile demokratske ni Austrougarska ni Jugoslavija nisu uspevale, nisu bile u treningu, da se tako najbanalnije izrazim, nisu bile uvežbane da stalno daju novi odgovor. EU se temeljila na demokratskom principu, zemlje koje su u nju ulazile su ne samo bile demokratske, nego su ulazile u nju kroz jednu demokratsku proceduru, kroz svoje parlamente. Dakle, to ništa nije bilo jednostavno i ništa nije bilo odlukom jednog čoveka.

Prema tome, ona mora da se vrati na tu svoju demokratsku osnovu, odnosno na tu demokratiju koja je stalno u krizi i koja vežba neprekidno da da taj konačno novi odgovor, koji, dakle, neće biti stara podela i neće biti nacionalne podele i neće biti podela na debele i mršave, nego će biti jedan novi odgovor, ali taj odgovor mora poći zapravo od političkih ideja koje se često tu zaborave i kao i ljubav posle 20 godina braka, zaboravite zašto ste uopšte zajedno. I kad smo kod toga, i mislim da je to ključno pitanje na koje upravo intelektualci, ponovo kulturni krugovi, dakle, ne bilo ko, nego oni koji su stvorili utopiju, moraju da se vrate, upravo je ta ideja zašto smo mi uopšte bili zajedno. Jer, ako pogledamo danas, naravno da države na teritoriji bivše Jugoslavije se razvijaju u različitim pravcima, naravno da je jedno slovenačko iskustvo, drugo hrvatsko, treće srpsko, četvrto makedonsko itd, ali postoje bolno slične stvari u svim tim zemljama. Recimo, ova činjenica o kojoj stalno mi sad u Srbiji govorimo, činjenica da su to zemlje bez opozicije. Pa, ima li nečeg što više ujedinjuje te zemlje? Dakle, kako je moguće da posle deset ili dvadeset godina demokratskog iskustva, redovnih parlamentarnih izbora, višestranačja, relativno slobodnih medija itd, vi sebe dovedete u situaciju da ostanete bez opozicije? Dakle, koja je to osnova ideja, osnova tih društava koja ne proizvode pluralitet, koja ne proizvode drugo rešenje? Dakle, mislim da je to politički graund zero, od toga krećemo.

Prema tome, pokazuje se da su ti razlozi za zajedništvo vrlo duboki i da su mnogo stvarniji i realniji i dublji od svih razloga koji su bili za rušenje tog zajedništva. Ne znači da će se ikada to zajedništvo ponoviti, ali je ta svest užasno važna da se neguje zato što bez te svesti mi ne možemo da izađemo iz tih kriza, sad svako iz svoje male katastrofalne i tragično periferne krize. Prema tome, mi moramo da vidimo šta je to bilo zajedničko, zbog čega smo napravili tu zajednicu. U redu, nje više nema, neće je biti, ali su problemi zajednički i mi ne možemo da kažemo – pa, mi uopšte nemamo te probleme kao ti drugi. Ne, imamo ih, oni su tu, zato smo bili zajedno, da pokušamo da ih zajedno rešimo. Nismo to umeli, prevazišla nas je ta velika ideja Jugoslavije, kao što Latinka Perović često kaže ‘njeni narodi su bili manji od nje same, prevazišla ih je ta ideja’. I samo je sad strah da li će ideja EU prevazići i njene narode i da li će oni na to reagovati skretanjem udesno i nacionalizmom, kao što se u nekim zemljama događa, ili će oni uspeti da se sete zašto su bili zajedno.

http://mile.blog.rs/gallery/3242/pler%202010%20splav%20meduze%20srbija%20eu%20titanik%20davljenik.jpg

(...) Prvo, raspad EU ne može biti miran zbog toga što je to tako strašan potres. Samo recimo propast evra bi bila već takav potres da mi to ne možemo uopšte da zamislimo. To bi bilo čak neuporedivo i sa onim slikama iz Amerike ’29-30, ’31, to je prvo. Drugo, da se raspadne to u šta je toliko uloženo to mora biti zbog toga što su u tim zemljama, u ključnim zemljama pobedile te zlatne zore. Dakle, ona se ne može raspasti bez unutrašnjeg skretanja na ekstremno desno u recimo Nemačkoj ili u Francuskoj ili u tim zemljama koje su noseće. Hajde, Grčku ćemo nekako i da preživimo, ali raspad EU moguć je tek posle tih unutrašnjih skretanja na debelo desno, a ako se već skrene na debelo desno i sruši se EU, pa onda će i mnogi tu želeti da nešto ušićare i da vrate neki stari račun i dug. A mi ćemo jedva dočekati tu situaciju da ostanemo bez vaspitačice u vrtiću i da se vratimo na ono gde smo nasilno zaustavljeni ’95. u Bosni ili ’99. na Kosovu. Prema tome, što ti kažeš, mi ćemo se prvi istaći sasvim sigurno, ne zato što je to fatum ili zato što je to naša sudbina, nego zato što mi čekamo tu situaciju, jer se nismo nikad pomirili s tim da treba živeti na nekom drugom programu i raditi na sopstvenom razvoju, ne daj bože obrazovanju ili takvim nekim stvarima. Prema tome, svaki nered u Evropi nas vraća u nekontrolisan zločin, iz kojeg smo izašli samo spoljnom diplomatskom i vojnom intervencijom.

Komentari

Opet

krasiva | 13/08/2013, 23:24

Desno?! Pa kad su oni bili levo?
Opet Latinka..

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb