doctor

Istorija (ni)je učiteljica života

 

Kada pogledamo gotovo dramski nabijenu modernu istoriju Srbije u toku samo dva veka, sa velikom strepnjom možemo naslućivati šta će se događati u narednom stoleću? Ili ne moramo strepeti?! Možemo li boljim poznavanjem sopstvene istorije, uvideti kakave su greške činjene u prošlosti, i na taj način popraviti sadašnjost, kao i pokušati da se takve greške ne ponove u budućnosti? Istina je da se nalazimo na nemirnom Balkanu...

 

 

PRETENZIJE VELIKOALBANSKIH- VELIKOHRVATSKIH- VELIKOMAĐARSKIH- VELIKOBOSANSKIH- VELIKORUMUNSKIH- VELIKOBUGARSKIH- VELIKOMAKEDONSKIH NACIONALISTA NA DELOVE TERITORIJE REPUBLIKE SRBIJE (1919-2009)

 

...ali za mnoge loše stvari koje su nam se događale i koje nam se događaju smo i sami krivi...

Kao i drugi evropski, a posebno balkanski narodi, i Srbi su imali maksimalistički nacionalni program i istorijski kontinuirane pokušaje da stvore "veliku državu". Suština nacionalnog programa srpske elite da stvori veliku etničku državu je gotovo nepromenjena od sredine 19. veka do danas. Problem nastaje kada se taj program suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da je takvu državu, bez masovnih ratnih zločina, nemoguće napraviti na etnički izmešanom Balkanu. Takva država može biti velika, ali etnički mešovita, ili etnički očišćena, ali u tom slučaju, za ukus proždrljivih nacionalnih elita, nepodnošljivo mala. Samo u 19. i 20. veku Srbija je ratovala deset puta, što je više od ma kog susednog naroda. Srbija je za svoje zahvate u regionu uglavnom dobijala podršku velikih sila, najpre Rusije, a od početka 20. veka Francuske i Velike Britanije, i zahvaljujući tој i drugim činjenicama se u tim ratovima znatno teritorijalno širila. Sve do poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe, ona nije doživela veći poraz, koji bi uticao na preispitivanje te vrste politike. Međutim, zabrinjavajuće je to što i posle šamara ovoj ideologiji, 90-ih godina prošlog veka, i dalje u nekim glavama srpske elite postoji misao o "oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda". Tako je "Kosovo srce Srbije", Crna Gora je samo privremeno nezavisna, a Republika Srpska nam polako ide u zagrljaj..

 

U ova dva veka moderne srpske države- sedam puta, najčešće nasilno, smenjivane su dinastije i celokupne državne elite. Jedino je knez Miloš Obrenović umro prirodnom smrću dok je bio na vlasti. Svi ostali monarsi bili su usmrćeni ili prinuđeni na abdikaciju, čime je ostvaren kontinuitet nasilne smene vlasti kao jedna od dominantnih osobina političkog života. Nasilno je uklonjen Karađorđe, nasilno su smenjeni knez Miloš i knez Mihailo posle njihove prve vlade. Sa mesta kneza svrgnut je knez Aleksandar Karađorđević. Ubijen je knez Mihailo. Kralj Milan je prognan iz Srbije, a njegov sin Aleksandar ubijen na brutalan način 1903. godine. Kralj Petar Karađorđević bio je, zbog pritiska pripadnika Crne ruke, prinuđen na abdikciju 1914. godine, njegov sin Aleksandar ubijen 1934., kralj Petar revolucionarnim putem skinut s vlasti zajedno sa samom monarhijom. Ubijen je i prvi demokratski premijer Zoran Đinđić. Taj zlokobni niz surovih političkih obračuna tekao je uporedo sa svim pokušajima liberalizacije i demokratizacije zemlje. U vremenu od 1835. godine do 2006. promenjeno je jedanaest ustava. Deset puta izveden je, u najvećem broju slučajeva drastičan, zaokret u spoljnoj politici. Granice su menjane sedam puta: od ustaničke Srbije do Jugoslavije, i nazad. Državno-pravni okvir promenjen je, takođe, sedam puta : od kneževine i Kraljevine Srbije do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije, zatim do SFRJ, SRJ, SCG i, na kraju, Republike Srbije. Politički sistemi menjani su od orijentalne despotije, preko pokušaja prosvećenog apsolutizma, parlamentarne monarhije, kraljeve diktature, komunističke diktature, mekog socijalizma, tvrdog nacionalizma, do pokušaja demokratije. Srbija je tri puta bila okupirana, tri puta oslobođena, a Beograd je pet puta bio bombardovan.. 

I dok smo donosili evropske ustave i zakone, poštovanje istih i transformacija društva je uglavnom izostajala. Uvek smo se plašili inovacija, u svemu videli zaveru, elita je lične interese stavljala iznad interesa države, želeli smo da sačuvamo svoj "identitet" i uvek maštali o nekoj oslobođenoj i ujedinjenoj velikosrpskoj državi. Bavili smo se uglavnom tzv. velikim temama, a malo ko se bavio onim realnim i životnim pitanjima. Tako je i danas. Pitam se da li je narod sprečavao elitu ili elita narod da Srbija napreduje? "Demokratski eksperiment" nije iza sebe imao iskreni "savez elita", nije postojao vitalni interes moćnih delova društva. On je ostao projekat obrazovane građanske elite koja tu bitku u Srbiji nije dobila. Ona nije imala ni snage ali ni odlučnosti da reformiše društvo, pa je demokratija u srpskom društvu sve više ličila na kap ulja na vodi: ostala je ograničena u svom uskom krugu iz kojih nije mogla da izađe, nije imala snage da preplavi celo društvo, ostala je izolovana i jasno omeđena od preovladajuće nerazvijenosti društva.  

 

DRUGA SRBIJA - AKO VAM JE DOBRO, ONDA NIŠTA

 

Historia est Magistra Vitae je stara latinska mudrost, koju Srbi verovatno nisu prihvatili da ne bi izgubili svoj "identitet"... Tako se vekovim vrtimo u začaranom krugu...a meni polako postaje muka... Nadam se da dobijanjem statusa kandidata za članstvo Republike Srbije u Evropskoj uniji ove godine imamo istorijsku šansu da treći vek moderne srpske države bude totalno drugačiji od prethodna dva! Videćemo da li nas je istorija nečemu naučila...