doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

BEOGRAD-BRISEL, via HAG

misha | 25 Jul, 2011 16:00

BELGRADE-BRUSSELS, via THE HAGUE
 
Iako bi mnogi ljudi iz evropskih zemalja pomislili da naslov ovog posta jednostavno predstavlja naziv autobuske linije, ljudima u Srbiji je ova asocijacija mnogo jasnija! Nasleđe koje je Srbija dobila iz ratova devedesetih godina prošlog veka, u kojima "nije učestvovala", je trebalo ostaviti u ovom čuvenom holandskom gradiću, kako bi nam se, čistih ruku, otvorio put ka belgijskoj i evropskoj prestonici.
Iako nisam verovao da će ovo pitanje ikada biti do kraja rešeno, punu deceniju od petooktobarskih promena, izručen je i poslednji haški begunac- Goran Hadžić, bivši predsednik bivše RSK, optužen za zločine nad nesrbima u istočnoj Slavoniji 1991/92. godine. Time ja saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu okončana i zatvoreno jedno ružno poglavlje iz novije srpske istorije, a otvoren je novi evropski list... 
 
Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu je osnovan 1993. godine upravo kako bi pravda bila zadovoljena kažnjavanjem najvećih zločinaca iz jugosovenskih ratova, da bi se zločin individualizovao i time skinula ljaga sa čitavih naroda (srpskog, hrvatskog, bosanskog, albanskog), kako bi se ovi narodi pomirili i krenuli prema civilizovanoj i razvijenoj evropskoj porodici naroda. Iako ovaj sud nije bio uvek pravedan, važno je da je Srbija izvršila svoju  zakonsku obavezu i moralnu dužnost. Predsednik Srbije Boris Tadić je završio ovaj veliki posao, koji je započeo premijer Dr.Zoran Đinđić, i treba mu čestitati!

Uklonjena je najveća prepreka u evrointegracijama naše zemlje. Koliko će sada put Srbije prema Evropskoj uniji biti brz i dalje zavisi, najviše, od nas samih...

Slika govori više od hiljadu reči. Karikatura, još koju reč više! (politika.rs)

KOSOVO (NI)JE SRBIJA !!!

misha | 01 Jul, 2011 09:01

KOSOVO (NI)JE SRBIJA !!!

Već dan posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova i ekspresnog priznanja koje je stiglo od Sjedinjenih Američkih Država, 18. februara 2008. godine, sam napisao post: Realnost: Republika Kosovo, u kome sam konstatovao da je novi sused Srbije postala njena dotadašnja južna pokrajina. Danas sam daleko sigurniji u istinitost te tvrdnje...

Naši političari su me kasnijih godina obmanjivali da je na našoj strani pravda i međunarodno pravo, istorija, tradicija, vera, Rusija...dok je za sve to vreme Kosovo dobijalo priznanja od gotovo svih uticajnih (evropskih) država i polako išlo ka sopstvenoj državnosti. Istina je da ni danas, polovinom 2011. godine, ova bivša srpska provincija nije dobila priznanje od većine država sveta (nezavisnost Kosova priznalo je 76 od 192 (40%) zemalja članica Ujedinjenih nacija), ali je istina i  to da je Kosovo (i Metohija) van suvereniteta Republike Srbije još od 1998. godine, pre NATO bombardovanja. Na to nas je još u novembru 2002. godine upozoravao i ubijeni premijer Dr. Zoran Đinđić: "Kosovo je kao divlja gradnja za koje će međunarodna zajednica reći da ga je lakše legalizovati nego rušiti...".

 KOSOVO, KAMEN OKO VRATA SRBIJE

U prethodnim godinama smo se naslušali najneverovatnijih predloga srpskih zvaničnika (kao i opozicije) o rešenju kosovskog problema. Te ideje su išle od "kreativnih" do "pretećih", međutim u svim tim izjavama reč je bila samo o imaginarnom Kosovu. Niko (osim poslanika koalicije oko LDP na skupštinskom zasedanju na kome je usvojena Rezolucija o Kosovu) nije govorio o konkretnim političkim pitanjima koja bi se postavila u slučaju već potpuno neverovatne pretpostavke da Kosovo ostane u Srbiji. Niko ni reči nije rekao o tome kako bi, recimo, srpska vojska i policija ušle na Kosovo, jer samo prisustvo organa prisile znači stvarni suverenitet u ključu razumevanja nacionalnih država. Niko nije govorio o tome kako bi građani Kosova glasali na budućim zamišljenim izborima za Skupštinu Republike Srbije i kako bi srbijanska elita prihvatila albanske poslanike, pa i ministre u svojim budućim vladama. Kakav bi to bio školski sistem, kako bi se predavala Kosovska bitka, a kako Balkanski ratovi? Da li u duhu „jedne istine“, „naše istine“, kako bi to rekle naše današnje prosvetne vlasti? Svih ovih godina od kada je Kosovo suštinski odvojeno od Srbije nismo uspeli da čujemo razrade takvih konkretnih pitanja, jer niko, u stvari, nikada nije ni pomenuo stanovništvo Kosova. Ono o čemu se govori u tolikim govorima jeste samo „Kosovo“, neko u stvarnosti nepostojeće Kosovo – Kosovo bez ljudi.

Srbija je Kosovo izgubila upravo na tom pitanju. Kosovo za političke i intelektualne elite u Srbiji nikada nije podrazumevalo njegove stanovnike, već samo teritoriju, imaginarnu teritoriju istrgnutu iz vremena, iz realnosti. Kao neko polje, bez ljudi, u 1389. godini! Zbog toga mi se čini izlišnom rasprava o tome da li će Kosovo biti izgubljeno naredne 2012. godine ili se to već dogodilo 1999., odnosno 2008. godine. Kada se uzmu u obzir svi relevantni podaci, mislim da se to dogodilo 1912. godine, onog istog trenutka kada je, pet vekova posle čuvene bitke, ta oblast pripojena srpskoj državi. Koristeći podatke i citate iz knjige "Ulje na vodi", poznate istoričarke Dubravke Stojanović, pokušaću da objasnim ovu tvrdnju. O čemu se zapravo radi?

 

KOSOVO, SRPSKI VEKOVNI PROBLEM

Odmah po početku Prvog balkanskog rata 1912. godine, srpska vojska je vrlo brzo ušla na teritoriju Kosova i ta oblast je, posle potpisivanja mira (zajedno sa Sandžakom i Makedonijom) pripojena srpskoj državi. Srbija je svoju državnu teritoriju povećala za 81% i dobila je oko 1,3-1,4 miliona novih stanovnika. Od tog stanovništva tri četvrtine govorilo je albanski! (Posle žestokih okršaja, računa se da je oko 20.000 Albanaca izgubilo život, a da je izbeglo ukupno 60.000 pripadnika muslimanske vere. Odnosi između srpskog i albanskog stanovništva bili su trajno narušeni, a poverenje nikada kasnije nije uspostavljeno!) Novine su tada bile prepune patriotskih usklika, govoreno je da je osvećeno Kosovo, da je ostvareno Lazarevo obećanje, da je obnovljena srpska srednjovekovna država, da je ostvarena zavetna misao... Patriotizmu u tom trenutku niko nije odoleo, čak ni večito cinični Jovan Skerlić. I sve je bilo svečano i patriotski, dok se nije postavilo pitanje kakav će se oblik vlasti uspostaviti u toj oblasti, dakle, pitanje slično onom na koje ni danas nema odgovora. Pokrenuta je tada u Narodnoj skupštini veoma zanimljiva rasprava na koju danas treba da se vratimo ako želimo da suštinski razmišljamo o veoma teškom pitanju: kako je Srbija za manje od veka uspela da izgubi jedan deo svoje teritorije, i to baš onaj za koji njeni najviši predstavnici tvrde da je svetinja?
 
Te 1913. godine, na ovo pitanje formulisan je odgovor koji je glasio „uređenje novih krajeva“. Vladajuća stranka Nikole Pašića smatrala je da u novopripojenim oblastima treba uvesti poseban, vojnopolicijski režim. U skupštinskoj i javnoj raspravi predstavnici vlasti navodili su da stanovnici tih krajeva nisu dovoljno kulturni, da nisu dovoljno politički razvijeni, da se demokratski ustav Srbije ne može proširiti na te oblasti, jer njihovi stanovnici ne bi umeli da koriste prava koja bi dobili... Poslanici su se zabrinuto pitali šta bi se desilo kada bi stanovnici „novih krajeva“ dobili jednako pravo glasa, kako bi to uticalo na odnose među političkim snagama u Srbiji, kako bi se to odrazilo na već uhodane odnose među strankama, da li bi moglo ugroziti vlast? Na pitanje opozicije u Skupštini da li vlast namerava da stanovnike „novih oblasti“ nešto pita o obliku vlasti koji bi se odredio, jedan od najuticajnijih ideologa vladajuće stranke, Stojan Protić, rekao je: „Mi njih nismo pitali ni onda kad smo ih oslobađali, a onda će nam sigurno naša braća dopustiti da sa njima upravljamo pet do šest godina onako kako mi najbolje nađemo i zato što mi bolje tu stvar znamo, što smo stariji i zreliji, nemamo ih nikakvih razloga pitati kako treba da se oni upravljaju“.

To pitanje podelilo je stranke u tadašnjoj Srbiji. Inače konzervativni naprednjaci tražili su da se Ustav Srbije odmah proširi na prisajedinjene oblasti, zalažući se za sazivanje „Velike skupštine“ na kojoj bi se izvršila revizija ustava iz 1903. godine. Govorili su da je srpska demokratija stavljena na probu i da Srbi moraju ostati dosledni protivnici teze o podeli na više i niže rase, čije su posledice i sami na sebi osećali. Suprotstavljajući se vladi, Samostalna radikalna stranka pisala je tih dana u svom glasilu Odjek: „Radikali su polovinu Srbije proglasili za svoj pašaluk. Oni su preko svoga ministra unutrašnjih dela polovinu Srbije proglasili da nije Srbija i na toj teritoriji koju oni smatraju da nije srpska zaveli su jedan režim po svojoj volji“. Socijaldemokrati su bili najglasniji. U svojim Radničkim novinama pisali su: „Mogu se svakojake primedbe činiti turskoj ustavnosti, ali jedno je nesumnjivo: Srbija nije smela ulazeći u te krajeve ići nazad, već je trebala koračati napred – tj.na mesto polovne i lažne ustavnosti Turske ona je trebala odmah zavesti pravu ustavnost, patrijarhalno-primitivnu opštinsku samoupravu razviti u modernu, dati prilike tom stanovništvu da oseti kako se nalazi u Jevropi, upravo: s njim se nije trebalo zavojevački postupati“. Na vladino poređenje demokratije sa plivanjem, i argument da stanovništvo „novih krajeva“ jednostavno još ne zna da pliva, socijaldemokrati su u Skupštini odgovarali: „Da li će dete ikada moći da nauči da pliva ako ne skoči u vodu?“
 
Ta vrhunski kvalitetna i zanimljiva pravna rasprava koja se mogla čuti 1913. godine u Skupštini (a kakvu nismo uspeli da čujemo poslednjih godina) nije urodila plodom: preglasavanjem je usvojena Uredba o novim krajevima kojom je na Kosovu uveden poseban vojno-policijski režim. To je značilo da ustav nije proširen na te krajeve srpske države, da građani nisu dobili ista prava koja su uživali srpski građani unutar starih granica. Ključnu ulogu u donošenju te odluke imali su zaverenici okupljeni oko Apisa i Crne ruke. Oni su, u stvari, bili ti koji su diktirali spoljnu politiku Srbije, oni su bili ti koji su u mnogo čemu bili jači od radikalske vlade koju su na vlast doveli posle ubistava poslednjih Obrenovića. Oni su kao neku vrstu svoga plena dobili novopripojene oblasti, u kojima njihova vlast nije imala nikavih granica.

Dodatan problem za stanovništvo tih oblasti bila je činjenica da policijski, vojni i civilni činovnici nisu bili raspoloženi da svojevoljno odlaze na službu u nove oblasti. Tamo se išlo najčešće po kazni. Službu su tamo dobijali uglavnom činovnici koji su bili kažnjavani, najčešće zbog korupcije ili fizičkog nasilja nad uhapšenicima. Bila je to kažnjenička, legionarska uprava koja je sprovodila ličnu vlast i koju niko nije kontrolisao. Ubrzo je došao Prvi svetski rat, pa stvaranje nove države koja do kraja svog postojanja nije uspela da usaglasi različite pravne i društvene sisteme koji su se, sticajem istorijskih okolnosti, u nju ulili. Stanovništvo „novih krajeva“, stoga, sve do druge polovine 20. veka nije privuklo veću pažnju vladajućih krugova.
 
Zbog svega toga se danas čini da je Kosovo izgubljeno i pre nego što je dobijeno. „Izgubljeno“ je zbog načina na koji se o njemu razmišljalo, zbog mesta koje je imalo u mitotvornoj nacionalnoj ideologiji, zbog nemogućnosti vladajućih elita da prihvate i razumeju realnost. U dvovekovnim pokušajima da „oslobode i ujedine srpski narod“ i da stvore veliku nacionalnu državu, srbijanski državnici nisu umeli tim oblastima da i vladaju tako da novi stanovnici tu državu prihvate kao svoju. To je bio problem i sa proširenom Srbijom 1913. godine i sa svim kasnijim Jugoslavijama. Odnos prema „drugom“ isključivao je toleranciju i ravnopravnost, pa su se sukobi onih koji su stalno pokazivali da su „prvi“ i onih kojima je stalno dokazivano da su „drugi“, mogli samo produbljivati.
 
Zbog svega toga se čini da se sada pred nama odvija kraj jedne politike, ali ne one Miloševićeve, već one koja je ideološki formirana još u počecima moderne srpske države. Rasplet na Kosovu jeste rasplet te nacionalne ideologije, kraj određenog tipa razumevanja sebe, „drugoga“, prostora i vremena. To je konačni poraz jednog upornog nerazumevanja sveta i istorijskih okolnosti, odbijanja kritičkog suočavanja sa sobom. To je kraj jedne nacionalne arogancije, pomerenog koncepta stvarnosti.

 

KOSOVO NIJE VAŽNIJE OD SRBIJE - MISLITE O TOME...

 
Srbija je danas suočena sa činjenicom da je zadržavanje Kosova i Metohije u njenom sastavu- nemoguće, pa je poluzvanično zatražila podelu i konačno razgraničenje ova dva, po broju, najveća balkanska naroda (srpskog i albanskog). To mi se učinilo, i ranije, kao zanimljivo i pravo kompromisno rešenje kosovskog čvora?! Međutim, tako ne misli i međunarodna zajednica koja smatra da je u pitanju zastarela i zakasnela ideja koja bi tek pokrenula lavinu sličnih problema i sukoba, kako u Srbiji i regionu, tako i u Evropi i svetu... Čini se da je maksimum koji Beograd može da dobije dijalogom sa Prištinom- autonomija za sever Kosova naseljen većinskim srpskim stanovništvom i  posebnu zaštitu srpskih srednjovekovnih manastira i enklava južno od Ibra, ali u okviru Kosovske države! I šta nam sada preostaje, da se još godinama, decenijama, vekovima inatimo i izolujemo od moderno, razvijenog sveta ili da prihvatimo realnost? Kome se ne sviđa ta neka nova "Republika Srpska" u okviru Republike Kosovo, treba samo da se priseti odbijanja mirovnog sporazuma "Plan Z-4" iz 1995. koji je predlagao reintegraciju Srpske Krajine u hrvatski državni sastav putem davanja široke autonomije većini srpskih teritorija. Plan za srpsku autonomnu oblast (SAO) Krajina u sastavu Republike Hrvatske nije prihvaćen posle čega je usledila akcija Oluja a time i ukidanje SAO Krajine, genocid i proterivanje više stotina hiljada Srba. Valjda nas je istorija nečemu naučila?!
 
 
Važno je to što se, polako ali sigurno, suočavamo sa svojom ružnom ratnom prošlošću s kraja prošlog veka punom saradnjom sa Međunarodnim sudom pravde u Hagu, kao i izvinjavajući se drugim narodima za nedela koja su im naneli pripadnici našeg naroda. Važno je i da se dobrosusedski odnosi i saradnja razvijaju i unapređuju u nekada neprijateljskim državama regiona. Ali ono što je najvažnije, a čini se kao prekretnica u daljem razvoju svih država Zapadnog Balkana, je konačno zatvaranje poglavlja zvanog "Kosovo". Potrebno je, dakle, da priznamo (najpre sebi!) da Kosovo nije više deo naše državne teritorije i shvatiti da  time Srbi i Srbija ne prestaju da postoje! Budućnost, sigurnost i interes Srbije je punopravno članstvo i u NATO-u i u Evropskoj uniji. Samo tako teritorijalni integritet i suverenitet se više nikada ne mogu dovesti u pitanje, dok će, s druge strane (unutar EU) državne granice biti totalno nevažne linije na geografskim kartama, a građani će moći slobodno da putuju i trguju od Atlantika na zapadu do Crnog Mora na istoku  i od Ledenog Mora na severu do toplog Mediterana na jugu... Srbija u porodici evropskih naroda nema alternativu !!!
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb