doctor

misha ,ti baš obožavaš đinđića.veruj mi nije on toliko značajan ,koliko od njega pokušavaju da naprave idola ,nešto poput tita ili slično.jedno je sigurno a to je da je voleo da smišlja izreke mada po meni ne baš uspešno.

Zoran Đinđić je ubijeni premijer, i ta zemlja i te kako treba da se stidi, a žal najveća ostaje njeovoj porodici.U svemu mi najviše smeta odnos kojim se nosioci (naslednici) Đinđićevih "ideja" obračunavaju sa neistomišljenicima, praveći tezu o nekakvoj mržnji. Zašto se za te ideje ne bore na nekom racionalnom polju, da argumentima potope različito mišljenje? . Zoran Đinđić nije bio vizionar. On je bio čovek neoliberalnog kapitalizma, koji posle samo 10.godina nakon njegove smrti doživljava potpuni krah. I tada, i sada, nama je potreban premijer koji "pravi novac", poboljšava ekonomiju, privredu, a onda nakon toga, uvodi demokratiju punim stomacima. Drugi redosled, ne postoji, bar ne za njega, nije bio general, pa da posle revolucije zavede diktaturu i da ga,i kao siromašni, 50.godina svi vole.

Deset godina posle svega, ispada da je govorio gluposti sudeći po onome šta drugi misle o njemu. Ne znam ...

"U narodu čiju istorijsku svest
određuju mitovi o slavi i veličini
srednjovekovne države i o porazu
na Kosovu 1389, strah od još jednog
mita iznenađujuće je racionalan.

Ali, u slučaju Zorana Đinđića
u pitanju je bojazan od stvaranja
pozitivnog mita (filozof, moderan
intelektualac, reformator,
zapadnjak).

U isto vreme, dugo je stvaran
negativan mit (izdajnik,
mafijaš, kriminalac), odnosno,
potpisnik Deklaracije o Srbima kao
najvećim žrtvama u Jugoslaviji u XX
veku, sagovornik Radovana Karadžića
na Palama 1994.godine, Slobodana
Miloševića u vreme građanskih
protesta 1996-1997, Milorada
Ulemeka Legije u vreme
petooktobarskih promena
2000.godine, promotor političke
uloge Crkve u sekularnoj državi.

U podeljenom srpskom društvu,
svaka od ovih argumentacija
podjednako se koristi za stvaranje
mita i o heroju i o antiheroju.

"U trajnosti mitova i u inerciji
konzervativizma", kako kaže Lešek
Kolakovski, "uvek postoji izvestan
razlog koji treba otkriti."

Jedini put koji vodi otkrivanju tog
korena sadržan je u istorijskom
saznanju realne prošlosti bez
koje nije moguć ni racionalan odnos
prema njoj.

To važi i za koren kako pozitivnog
tako i negativnog mita
i o Zoranu Đinđiću..."

LATINKA PEROVIĆ "ZORAN ĐINĐIĆ I SRPSKO DRUŠTVO" (2013.)

Konačno dočekah da pristigneš na pravi teren Doktore! Objasni taj koren o kome dotična piše, iz svog ugla (pozitivnog). A mogao bi i Kolakovskog. Malo mi je smešan taj zaključak o razlogu za postojanje trajnosti mitova sa strane "konzervatizma". U ovom slučaju, preneseno, znači da je konzervatizam neistomišljenje, što je jedna velika budalaština, a samim tim i glupost Latinke Perović. Zašto se niko od "intelektualaca" koji podupiru kult Đinđića nikada nije bavio njegovim pragmatizmom? Realna prošlost na racionalan način, u redu, izvolite?

Naravno, neki se ponovo dive delima pokojnog Zorana Đinđića, ovaj put nešto jačim intenzitetom jer se napunilo 10 godina od njegove smrti. Srećom ove godine nema one glupe Slađe da na crvenim kurvinski visokim štiklama i nesigurnim „bambijevim hodom po ledu” pokaže umeće zaboravljanja dve rečenice. Smejali smo se njenoj gluposti, a opet se dokazuje da je pamćenje u srba kraće nego potpetica na baletankama. Pun je internet izjava koje veličaju Zorana Đinđića i samo da Vam kažem da sam ih sve pročitao tako da nema potrebe da me potsetite na njih, ja samo želim da se potsetim i na neke od izjava Zorana Đinđića koje nisu tako lepe i bajkovite:

„Kome je u politici do poštenja, neka ide u crkvu”

3. maj 1999., Radio Slobodna Evropa: ''Srpski oporbeni političar Zoran Đinđić izjavio je u intervjuu za današnji broj izraelskog dnevnika „Harec” da će Milošević za dva, tri tjedna prihvatiti NATO-ove zahteve, navodeći da je to posledica strašnih udara NATO-a koje, kako je rekao, treba nastaviti.''

17. maj 1999., Zoran Đinđić: ''Ako se životna situacija naroda u Srbiji pogorša i ako se uništi energetski sistem države, Milošević će morati da potpiše sve što zahtevate.''

17. maj 1999., Zoran Đinđić: ''Jugoslavija se mora bombardovati.''

Šta se to desilo ovoj zemlji?! Ja sam vremenom postao uzdržaniji za neke izjave i za za neka mišljenja na prvu loptu, ali ne znam šta se to promenilo kod ljudi ... ?! Zašto da budemo licemeri kao "oni" juče iz one famozne šetnje?!

@krasiva: Zoran Đinđić je pronašao alternativu istrošenoj ideji o svesrpskoj državi, politici primata teritorije nad unutrašnjom supstancom, politike nad ekonomijom, kolektiva nad pojedincem. Ta alternativa je evropeizacija Srbije! Treba svoju privredu i pravne institucije prilagoditi evropskim i smanjiti zaosajanje za Evropom.
Stvaranje alternative, strategije razvoja, "programske koncepcije" kao racionalne politike, a ne kao ideologije, naišlo je na brojne prepreke. Pre svega, takva koncepcija nema onu "emocionalnu privlačnost" koju ima socijalna i nacionalna ideologija. Osim toga, ona podrazumeva zamenu prioriteta - "od nacije i države ka privredi." U privredi su, međutim, rezultati merljivi odmah, a u nacionalnoj i državnoj politici nisu: "Nacionalni ratovi imaju to obeležje da je možda neka bitka izgubljena, ali da je dobijeno istorijsko pravo." Najzad- promena istorijskog smera (iz stanja truljenja i dekadencije), novi model integracije - ne nacionalna država, već evropska integracija!

"...s obzirom na stepen našeg zaostajanja, nas mogu izvući samo velike i brze promene, tj. promene u kojima se menjaju navike, stil života, mentalitet, a ne samo zakoni i plate. ... Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Mi smo već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri - pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da - ali, molim vas, ne odmah, reforme - da, ali molim vas bezbolno, tribunal UN za ratne zločine - da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope. ... Moja se Vlada bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu!"

Premijer Zoran Đinđić je ubijen upravo kada je hteo da napravi prekid sa evolucijom i da konačno krene u promenu režima, ne samo institucionalnu već i ideološku...

Pozdrav.

@zubovic: „Kome je u politici do poštenja, neka ide u crkvu”, nije baš tako, već- "kome je do morala neka ide u crkvu", ova rečenica je izazvala provalu osuda i negativnih komentara, tvrdeći da Zoran zagovara nespojivost morala i politike. Ne samo da su laici tu izjavu protumačili kao da je nemoral u politici dozvoljen, u varijanti nekakvog vulgarnog makijavelizma, nego su i neki filozofi smatrali da se ta izjava jedino može razumeti kao politički nemoral. "Moral u crkvi" nema nikakve veze sa nemoralom u politici, niti sa "nemoralnom ličnošću" Zorana Đinđića. Ono političko, u čijem polju se izvodi performans različitih uverenja, konstituiše zakon (ustav), a ne moral. Politika se odvojila od morala jer moral nije konstitutivni temelj politike. Političku zajednicu i modernu državu ne omogućava moral već pravo. To, naravno, ne znači da političari ne podležu moralnom sudu, niti da politika treba da bude amoralna! Reč je samo o tome da ono političko konstituiše zakon, a ne moral. Zoran Đinđić je na mnogo mesta rekao da je ljudima moral važan, i to nije sporno, kao što nije sporno da se integracija modernog društva, upravljanje njime i regulisanje društvenih odnosa ne zasnivaju na kriterijumima dobra i zla nego na zakonu. Samo zakon omogućava slobodno ispoljavanje interesa i različitih uverenja. Jedno su moralne vrednosti koje Đinđić nikada nije osporavao, a drugo je pitanje konstitutivnog temelja moderne politike i države. "Moral u crkvi" nije reklama za nemoral u politici ili lični nemoral, već samo tvrdnja da su politički procesi i borbe kao posebna oblast konstituisani i regulisani zakonom a ne moralom!

A kao što ste "precizno citirali" ovu prethodnu rečenicu, tako ste "verodostojno" preneli i ovu Miloševićevu propagandu na koju ne želim da trošim tastaturu... Pozdrav.

Alternativa u Evropeizaciji Srbije. Da li ta Evropeizacija podrazumeva usvajanje Evropskog neoliberalnog koncepta, ili poštovanje osnovnih normativnih i ljudskih načela slobode i prava čoveka, jednakosti, proklamovanih još krajem 18.veka? To je ključno pitanje Doktore moj! A odgovor ti šaljem kroz reči jednog blogera: "Liberalni kapitalizam se transformirao u neoliberalni kapitalizam; Liberalni kapitalizam jest sloboda investiranja profita rada, a umesto toga imamo slobodu zaduživanja radi preraspodeljivanja onog što je preostalo.

Za EU, kao tržište od preko 500 miliona ljudi, mi ne predstavljamo ništa, niti kao proizvođač niti kao potrošač, nju zanima isključivo naš prostor. Ne možemo joj ništa ponuditi, a ono što bi i mogli, ograničava nam se njihovim regulativama. Niti kao potrošači, ne značimo EU ništa, jer nemamo sa čime kupovati; prema tome, naš je prostor ono za što je EU zainteresirana u smislu širenja svoga programa na neki novi teritorij". Pravne institucije prilagoditi Evropskim? Pravne institucije prilagoditi PRAVDI!
"Ne nacionalna država, već Evropska integracija". Imaš li predstavu šta je "nacionalna država", i zašto je dobila taj epitet nacionalna? Raspitaj se. Pa nije to država koja ratuje, i koja se bori za teritoriju,kako ti prikazuješ, i nema ona ideologiju, već društvena grupa koja je vodi. I po tebi ispade da ta "nacionalna država" nema svoju programsku koncepciju u privredi, već joj je okrenuta samo "alternativa". E ta tvoja "avangarda" je neoliberalizam i mondijalizam, i to je u stvari Evropeizacija. Dokaz o ovome o čemu govorim, sadržan je u emisiji koju sam ti rekao da pogledaš. Branko Dragaš, finansijer opozicije 90-ih, i prijatelj Zorana Đinđića, objašnjava viziju pokojnog premijera, i kaže svoj stav - pokretanje privrednih grana koje su šansa i prednost, a Đinđić kaže: 6 milijardi od amerikanaca odmah, i 3, 4 strane (njihove korporacije), takođe odmah. Tako je i bilo, što se firmi tiče, Sartid, Duvanska industrija, cementare, postale su strane korporacije. Iz ovoga, tvoja teorija "od nacije i države ka privredi" zapravo je NEOLIBERALIZACIJA. A ona je smrt naše privrede, iz gore navedenog u tekstu kolege blogera.
"Premijer Zoran Đinđić je ubijen upravo kada je hteo da napravi prekid sa evolucijom i da konačno krene u promenu režima, ne samo institucionalnu već i ideološku". Ideologiju nemaju režimi i države, već, kao što rekoh malo pre, vladajuće društvene grupe. Ideološku crtu Zorana Đinđića dobro pogledaj, zapazi njeno menjanje kroz čitav njegov vek, pa ćemo o njoj pričati, ima tu dosta interesantnih podataka.
Da odgovorim i na, ne meni, upućen odgovor, o moralu."Moral u crkvi nije reklama za nemoral u politici ili lični nemoral, već samo tvrdnja da su politički procesi i borbe kao posebna oblast konstituisani i regulisani zakonom a ne moralom!" DA LI JE MORAL ANTIPOD PISANIM NORMAMA? Ovo bi pitanje i njemu postavio, da je živ,, i da sam u prilici. Politički procesi, a oni koji se politikom bave i koji je sprovode? Za filozofa Đinđića ne postoji moral u politici, a za filozofe Antičke Grčke, stvaraoce filozofije samim tim i politike,postoji, i politiku utemeljuju kao "javno praktikovanje morala"?
O moralu, lično pokojnog premijera, mogu do narednog jutra, ali sam želeo pre svega da dam one najosnovnije crte, kao i prethodnih godina, o nevizionarstvu Zorana Đinđića, u želji da bar malo i bar neki mozak protresem iz usnule bajke o tome kako je to bila ideja, i kako vizije više nema.

Bude mi žao kada, a stalno se ponavlja isto, otvorimo diskusiju, spremim ti "mat" :-), a ti ne odgovoriš, ili ne istraješ, već umiriš dijalog, što se dešavalo takođe :-) Onda, sledeće godine, 12.mart, iznova.. :-) Voleo bih da mi odgovoriš samo na prvu rečenicu iz mog prethodnog komentara. Živ bio!

@krasiva: Evropeizacija Srbije (po mom shvatanju) je proces integrisanja evropskih vrednosti, standarda i normi u domaće javne politike, pravne norme i ponašanja. Evropeizacija društvenog, političkog, ekonomskog i pravnog prostora je JEDINA razvojna opcija zemlje i zbog toga je u interesu svih njenih građana.
Da je ova VIZIJA o evropeizaciji Srbije i dalje živa najbolje pokazuje to što su tadašnji politički protivnici Zorana Đinđića, koji su danas na vlasti u Srbiji, ubedljivi zagovornici njene evropske budućnosti! Ima li bolje potvrde ispravnosti kursa Đinđićeve politike?! Pozdrav.

Shvatanje ti je pogrešno, po mom shvatanju. Integrisane evropske vrednosti - voleo bih da mi ih navedeš? Standard.Finansijski? Jel onaj u Grčkoj, Kipru, Sloveniji, Portugaliji, Italiji, Nemačkoj (dužna oko 4000000000000 evra). Standard gde radiš čitavog života, opterećen i u dugovima, koji ti ne daju da digneš glavu i izabereš ono što zaista želiš, svestan da je to jedino što ti se pruža? Jel to humanost, da radiš 10 sati dnevno, i svoj život neposvećuješ sebi, svojim interesovanjima, a od umora ni svojoj deci? Njihovo viđenje sveta, plitak um? Javna politika. Pa kakva je naša politika sada, ima li i jedna partija ideologiju, jel ti to nije čudno po malo? Jesmo li mi imali nacističke zakone i norme? Jel naši zakoni nisu imali ništa normalno u sebi? A kakvi su sada? Sada su okrenuti interesima, lobiju, i svemu čemu teži evropski gazda! Zašto primoravaju zemlje našeg regiona da donesu zakone o dozvoli uvoza i prometa GMO, i mogućnosti kupovine zemlje i dobara? Ponašanje. A kako smo se mi to ponašali? Kako se ponašaju naši roditelji, jel "lape" ili nam obezbeđuju ljubav,pažnju i uslove života? Onda ide ono čuveno, mi smo ratovali, moramo da se promenimo. Pa i oni su ratovali! Jel su kaznili sebe za genocid pre 60.godina, jel im palo na pamet da nikada više ne pomisle da naprave ni pušku, a kamoli nešto jače, jel uništavaju svet, bombarduju, razaraju zemlje, ljude, živote?! Jel oni da nas uče vrednostima i humanizmu? Izvini, ali u svetu postoje i drugi, koji su iskreni prijatelji, nisu imperijalisti, i vole ovu zemlju, sigurno više nego "vukovi u ovčijoj koži".
Evropeizacija, želeo ti to da priznaš, ili ne,a verujem da si i sam svestan i vidiš, kod nas i u regionu, jeste instrumentalizovano osvajanje PROSTORA neoliberalnim kapitalizmom! Do siromašenja ove lepe zemlje će se ići do kraja, i sve ove lepe predele, šume,zemlju, rudnike, banje (pogotovu na jugu), pokupovaće stranci,ti isti evropljani kojima je do nas stalo kao do 'lanjskog snega, zato što njihove (malo)građane, ne interesuje, kao ni pre 60 godina pragmatizam njihovih vođa, niti bilo kakva humanost i poštovanje prema bilo kome, zato što ni oni sami svoju istoriju ne poštuju. Njihova deca ne znaju ko je Gete, kao što ni naša za koju godinu neće znati ko je Njegoš.
Zoran Đinđić nije nikakav vizionar, on je instrument, iskorišćen i bačen, u jednom imperijalnom zahvatu, u začetku svega što će nas tek snaći, ako se ne opametimo. Te floskule, o vrednostima,humanizmu, služe procesu indoktrinacije,i kod tebe, vidi se, veoma uspešno. Da VIZIJA evrope, pa ni Zorana Đinđića ne postoji, govori pokradena zemlja, izmužena, i zadužena, zemlja bez pravde, jer pravda se u Evropi PLAĆA! Tačno je, kazniće te u Evropi ako baciš papir na ulicu, ali ako stvoriš monopol i puniš državi budžet, nagradiće te, pogotovu ako si "vangranični" eksploatator! Kazniće te jer si pljunuo na ulici, ali neće one kojima je palo na pamet da crpe naftu iz mora i pobiju ceo eko sistem, kao i one koji i dalje otvaraju nuklearke ili vrše raznorazna hemijska zagađenja zemlje, i stvaraju uslove za potop zemlje. Zoran Đinđić je bio čovek srpske evropeizacije koja podrazumeva propast. Pozdrav!

Najzlouporebljavanija srpska reč Đinđić

http://vukailo.wordpress.com/2013/04/01/presvlacenje-mrtvaca/

Za vreme boravka u Njemačkoj,Zoran Đinđić se upoznao sa Joškom Fišerom s kojim je u to vrijeme, tokom druge polovine 70-tih, delio radikalne levičarske stavove. Fischer se zbog toga početkom 2000-ih suočio s optužbama da je bio u vezi sa “terorističkim” skupinama iz tog razdoblja kao što je RAF. Međutim, i Đinđić i Fišer su kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, i postali nešto sasvim suprotno, pobornici, činovnici i egzekutori kapitalizma, i njegovog militarizma i imperijalizma.U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvijek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao uvesti svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svjetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.Premijer Đinđić, koji se kasno oženio, a u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale, u politiku je uveo dečurliju, nesvršene studente koji su postali njegovi savetnici, doministri, direktori javnih i društvenih preduzeća. Nemanja Kolesar, sa 26 godina, bio je šef kabineta premijera Đinđića.Koji su to pozitivni rezultati politike Zorana Đinđića? U visoko školstvo u Srbiji uveo je bolonjski proces, koji se danas u EU napušta kao potpuno pogrešan koncept. Ne zaboravimo i protivustavni potez Đinđića,kada je izbacio DSS iz Skupštine,kao i potpuna zaštita Čumeta – nesumnjivo jednog od trojice najvećih kriminalaca posle Arkana – kao „zaštićenog svedoka“.Još pamtim njegovu kampanju ‘Srbija na dobrom putu’ gdje je ismijavao građane Bora i Majdanpeka, i rekao da uzmu lepo i poseku šume oko grada i da krenu da sade kikiriki!?,ko se sjeća ispraćen je jajima odande.Prvi prioritet mu je bio da počne program „ekonomske reforme“- u stvari sprovođenja „novog ekonomskog svetskog poretka“ rasprodajom „budzašto“ državnih resursa Jugoslavije zapadnim korporacijama. Tada je još uvek, preko 70,000 Jugoslovenskih preduzeća bilo u društvenom vlasništvu, i većina je bila pod upravom radnika i rukovodećih komiteta, sa svega 5% privatnog kapitala. Po zakonu niko nije mogao da proda više od 40% imovine preduzeća, 60% je ostajalo uvek pod kontrolom radnika. Đinđić je krenuo ubrzanom akcijom da izmeni te zakone, tako da je velika rasprodaja državnih resursa uskoro mogla da počne. Nakon dve godine, u toku kojih su hiljade društvenih preduzeća rasprodate u bescenje, uglavnom korporacijama iz Zapadnih zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999, (u formi izveštaja Svetske Banke) počeli su da stižu hvalospevi Đinđiću.On je udario kamen temeljac za grobnicu Srbije. Ali nisu bili u pitanju samo nacionalni resursi za koje je Đinđić dobio naređenja da ih rasproda. Došlo je vreme da se i Milošević lično ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara; bez obzira što je uklanjanje Miloševića predstavljalo legalno kidnapovanje i direktno kršenje važećih jugoslovenskih zakona,čime je postao saučesnik u njegovom ubistvu.Datum isporuke nije slučajan. Dogodilo se to 28. juna 2001. godine tj. na Vidovdan. Tim očiglednim izrugivanjem najsvetijeg srpskog praznika verovatno se želeo upotpuniti poraz Srpstva što je Đinđić i potvrdio izjavom da se “evropska Srbija“ opredeljuje za “carstvo zemaljsko“ tj. za “evropski standard“ makar se morao platiti dušom i obrazom. Uprkos zapadnim hvalospjevima, za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen po tome,da se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije.Istinski demokratski i socijalni preporod na Balkanu se nikada ne može ostvari pod političkim pokroviteljstvom zapadnih sila i njihovih domaćih kvislinga.Ima li istine u pričama, koje niko ne demantuje, a pola Beograda ispire usta sa njima, da je iza pokojnog Đinđića ostalo enormno lično bogatstvo, da je zapisnik sa ostavinske rasprave nakon njegove smrti papir do koga se ne može doći? Ni po koju cenu. Zašto? Bivši savetnik pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, u izjavi za „Pravdu” kaže da je bivši premijer bio bogat čovek i da ga ne čudi kako je njegova supruga Ružica mogla da kupi novu kuću, koja, prema njegovim informacijama, košta oko tri miliona evra.Neće da pokažu testament jer bi onda narod video šta je sve od imovine imao Đinđić. Šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to. Ako se uzme u obzir zašto se toliko ćuti o njegovom nasledstvu i pola miliona evra koje je iskeširala njegova nezaposlena žena, jasno se vidi da tu neke kockice fale.Đinđić je i sam priznao da posjeduje dionice u tvrtki Koka-kola, a iz tog razdoblja, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.Pokojni premijer Zoran Đinđić je 2003. godine u radnoj knjižici imao samo dvije godine i šest mjeseci radnog staža!Danas je u Srbiji zabranjeno u javnom nastupu podsjetiti na izjavu pokojnog premijera iz 1999. godine, kada je sa sigurne udaljenosti pozivao NATO da nastavi bombardovanje Srbije, “jer Milošević samo što nije pao.”Kako demokrata može biti neko ko se, po slovu i duhu svojih izjava, zalaže za bombardiranje vlastite zemlje i naroda (demosa)?! Đinđić je direktnono učestvovao u kršenju Ustava i Izbornog zakona pri izboru Koštunice za predsednika SCG. Svi znamo da Koštunica jeste dobio koji glas više od Miloševića, ali ne i potrebnih 50% +1 glas. Moralo je biti drugog kruga izbora, a zapisnik s tih izbora nikada nije objavljen u Glasniku i ti izbori su pravno do danas nedovršeni.Đinđić je s Koštunicom i Čedom potpisnik papira kojim se garantuje Miloševiću da neće biti proganjan i izručivan Hagu. To su prekršila sva trojica potpisnika i time dokazali svoju sklonost lažima, izdajstvima, poricanju i sl…. Ako je Đinđić stavio potpis, morao je to i da braniti, pa i po cenu ostavke na mesto premijera.…Čuvari imena, lika i dela Zorana Đinđića, ovi što po medijima svakoga marta raznose priču kako je pokojnik imao viziju su najopasniji- politički banditi koji svoj nemoral, lopovluk, besčašće kriju iza maske sa likom Zorana Đinđića. Niko ne zna šta bi danas bilo da je nekada bilo.Time se bave zabrađene babe u polumračnim sobama, sa tinjajućim svećama. Pa vidovita Zorka stalno ima vizije…Hoćemo li i njoj da dižemo spomenik? Nekada su imali Tita, a sada nesrećnog Zorana Đinđića.