doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Sve srpske okupacije Albanije !

misha | 07 Avgust, 2014 15:30

"Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka.", Mitropolit Dimitrije, 1918. Ovog leta imao sam tu sreću i čast da baš na stogodišnjicu od početka Velikog rata posetim jedno od najlepših mediteranskih ostrva koje ima poseban značaj za nas Srbe- Krf. Gotovo svi naši ljudi koji odu "tamo daleko gde cveta limun žut" i direktno se suoče sa spomenicima i svedočanstvima ovog tragičnog i slavnog vremena srpske istorije, doživljavaju preobraženje i od turista postaju hodočasnici.

Taj jedinstveni istorijski trenutak u kome su srpska vojska, kralj, parlament, vlada, crkva, narod i čitava država boravili na Krfu posle prelaska Albanije bio mi je poznat i pre odlaska na "zeleno ostrvo". Ali, još u toku odmora na svetom mestu vaskrsenja srpske države, a posebno po povratku, detaljnije sam počeo sa proučavanjem Prvog svetskog rata...

"Mučeništvo Srbije" - Napad Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske na Srbiju 1915.

Međutim, čitajući o zastrašujućoj Albanskoj golgoti, došao sam do rečenice koja me je odvela u drugom smeru, do novih zanimljivih saznanja. "Povlačenje srpske vojske i naroda se odvijalo naročito teško, usled ekstremnih vremenskih neprilika i neprijateljskog raspoloženja stanovništva. Srpska vojska je bila izložena napadima kada se povlačila kroz Albaniju, omražena zbog zločina koji su tokom OKUPACIJE vršeni prema albanskom stanovništvu." Tim tragom sam došao do nekih šokantnih činjenica o srpskim okupacijama Albanije 1912., 1913., 1914., 1915., ali i 1918., 1919., 1920., 1921., 1941., kojih se baš i ne sećam sa časova istorije! Ovo je post upravo o toj manje poznatoj istoriji Srbije:

Sve srpske okupacije Albanije !

Sve naše susedne države su, u manjoj ili većoj meri, gajile pretenzije na oblasti naseljene albanskim stanovništvom. Pretenzije Srbije, osim tzv. "stare Srbije" tj. Sandžaka, Makedonije, Kosova, uključivale su i veći deo današnje Albanije zajedno sa njenom jadranskom obalom, uprkos brojnom nesrpskom stanovništvu tih oblasti. Srbija se radi opravdanja ovih pretenzija pozivala na "istorijska prava".

Planovi o izlasku Srbije na more preko Albanije su godinama unazad bili prisutni u srpskoj politici. Argumente o izlasku na more preko Albanije u to vreme su zastupali mnogi srpski političari i intelektualci. Na putu tako zamišljenog srpskog izlaza na more nalazila se jedna neuklonjiva prepreka - albanski narod i albanska država u nastajanju. Srbija je u balkanski rat ušla bez jasne koncepcije o tome kako da trajno i pravedno reši pitanje albanskog naroda u oblastima koje su bile predmet njenih ratnih ciljeva. Srpska vlada je stajala na gledištu da su Srbi izgubili ove oblasti u ratu sa Turcima pre četiri veka i sada se samo vraćaju. A pošto su Albanci istupali sa Turcima protiv Srba moraće sada podeliti zajedničku sudbinu.

Naslovnica Politike (03.11.1912.) sa vešću o izbijanju srpskih trupa na Jadransko more.

Srpska okupacija Albanije je trajala od novembra 1912. do 25. oktobra 1913. godine.

Krajem 1912. godine, nakon što je Porta pristala da formira tzv. Albanski vilajet, Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka su zajednički napale Otomansko carstvo i u toku Prvog balkanskog rata osvojile (oslobodile i okupirale) i međusobno podelile gotovo sve evropske otomanske teritorije uključujući i teritorije naseljene Albancima. Kraljevina Srbija je zauzela najveći deo kopnene Albanije i veći deo albanske jadranske obale, formiravši Drački okrug.

 Srbija, Crna Gora i Albanija 1913. godine - faktičke granice nakon osmanskog poraza u Prvom balkanskom ratu.

Srbija je nameravala da izađe na more, što je smatrala operacijom od strateškog značaja. Krajem 1912. godine Primorski korpus Srpske vojske je okupirao sve severne delove Albanije izuzev Skadra. Vlada Srbije je htela da pre priznanja nezavisne Albanije preuzme njene teritorije, pravdajući teritorijalne pretenzije stanjem pre Otomanskih osvajanja u srednjem veku. Međutim, tokom vekova situacija se izmenila i etnički argument je bio na strani Albanaca. Tokom okupacije počinjeni su brojni zločini nad albanskim stanovništvom u cilju "potpunog preinačenja etničkog karaktera ovih oblasti". Cilj zločina bio je da se teritorijalni zahtevi potpomognu "etničkim čišćenjem" i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.

Albanci su se borili na strani Osmanskog carstva u okviru jedinica redovne vojske i u okviru dobrovoljačkih jedinica koje su pružale jak otpor napredovanju srpskih trupa. Gerilski otpor je pružan prilikom posedanja i prolaska srpske vojske kroz Prištinu, Ferizović (Uroševac) i selo Crnoljeva na Zborce Hanu, gde je došlo do jačeg sukoba. Kod Podujeva se petnaest hiljada dobrovoljaca pod komandom Ise Boljetinca suprotstavilo Trećoj srpskoj armiji koja je nastupala prema Prizrenu. Posle pobede nad Albancima, Srbi su ušli u Prizren i nastavili nastupanje ka Jadranskom moru. Srpski štab je izdao naredbu da svako albansko naselje iz kojeg se pripuca bude uništeno. Prilikom nastupanja ka Jadranskom moru, oktobra i novembra 1912, leva kolona srpske vojske je išla preko područja katoličkog plemena Miridita i prolazila je bez problema. Međutim, desna (severna) kolona, koja se kretala kroz oblast Dukađin, naišla je na žestok otpor, te su joj pozadinske trupe gotovo uništene. Njima u pomoć stigle su, sa zakašnjenjem, trupe iz Prizrena, koje su potom izvršile "oštre represalije nad neprijateljski raspoloženim stanovništvom".

O zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno. Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli. Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom. U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala. Mnoge škole na albanskom jeziku su pozatvarane. Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom", što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati".

 

 Etnička distribucija Albanaca na Balkanu 1911. - Kanadski albanolog Robert Elsie je smatrao da novonastala Kneževina Albanija (1913.) obuhvatila tek oko polovinu albanske etničke teritorije, dok se veliki broj Albanaca našao u okviru susednih država.

Nakon što je srpska vojska zaposela veći deo Albanije (dok je drugi deo zauzela grčka i crnogorska vojska), izašla na Jadransko more i zauzela glavnu luku Drač, započeo je jak pritisak zapadnih sila koje nisu htele da dozvole širenje srpskog (tj. ruskog) uticaja na Jadranu. Na konferenciji u Londonu, 30. maja 1913. godine, Austrija i Italija, da bi suzbile uticaj carske Rusije, koji je ova vršila preko Srbije, uspele su da konferencija potvrdi stvaranje nezavisne Albanske države pod protektoratom velikih sila, koja je već bila proglašena u Valoni 28. novembra 1912. godine. Pod jakim međunarodnim pritiskom, balkanski saveznici su počev od aprila 1913. godine bili prinuđeni na povlačenje sa teritorija koja će pripasti međunarodno priznatoj Kneževini Albaniji stvorenoj 29. jula 1913. godine. Srpska vlada nije odmah htela da napusti svoj plan pa su 1. juna 1913. godine Pašić i Venizelos sklopili sporazum o podeli Albanije, tako da bi severni deo do reke Škumbin pripao Srbiji, a južni Grčkoj. No, pod pritiskom Austrije, Srbija je konačno morala da napusti Albaniju. Ovi događaji su umnogome doprineli narastanju srpsko-albanskog sukoba...

"Seljačka Srbija više ne postoji... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u narednih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.", Kosta Novaković

Pozdrav sa srpskog primorja (Drač), srpski propagandni poster.

Srbija je još dugo nakon ove "avanture" nastavila sa pokušajima okupacije Albanije. U leto 1914. Srbija je pomogla Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji.

Jedan od zvaničnih ratnih ciljeva Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu je bio izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije. Na samom početku Prvog svetskog rata 1914. Crnogorci su ponovo uzeli Skadar, a Srbija je okupirala celu srednju Albaniju sa Elbasanom, Tiranom, Kavajom i Išmijem. Ugrožena drugom austrougarskom ofanzivom, Srbija je krajem godine povukla svoje trupe iz tih oblasti, ostavljajući u Draču marionetsku vladu Esad-paše.

U januaru 1915. godine, posle Kolubarske bitke, srpske vlasti procenjuju da su stekli prestiž kod saveznika i šalju ponovo trupe radi izlaska na more preko Albanije. U leto 1915. srpska vojska je intervenisala u Albaniji radi zaštite Essad-pašinog režima, slomivši ustanak njegovih protivnika. Krajem 1915. godine, srpska vojska ponovo prelazi Albaniju, ali ovog puta u rasulu, povlačeći se ispred Austro-Ugarskih snaga.

Nakon Prvog svetskog rata, ideja o izlasku na more preko severne Albanije, nije nestala uprkos novonastaloj političkoj karti na tim područjima. Srpske trupe su u oktobru 1918. napale Skadar, ali su ubrzo bile primorane da se povuku iz grada. Srpska vojska je zaposela granična albanska naselja Ljuma i Has, i držala ih pod vojnom okupacijom narednih nekoliko godina. Tokom 1918-1919 srpske trupe su prodrle duboko u unutrašnjost Albanije. Mirovna konferencija u Parizu 1919. je dala Italiji mandat za administraciju albanske države pod kontrolom Društva naroda. Na mirovnoj konferenciji, srpska delegacija je postavila zahtev za severnim delom Albanije do Drima sa Skadrom, pozivajući se na istorijska prava i ekonomske razloge. Srpske trupe su za to vreme okupirale albanske teritorije oko Debra i Mati.

Početkom 1920. godine, pod pritiskom albanskog oslobodilačkog pokreta, Italijani su morali da se povuku iz Albanije. 1920. novoosnovana Kraljevina SHS, uz pomoć "neoduševljenih" regruta iz Hrvatske, je vodila rat protiv Albanije, prodirući u dolinu Drima i istočnu Albaniju. Vlada Kraljevine SHS polovinom 1921. godine potpisuje s prvacima Mirdite, s kućom Gjoni Markagjonia, ugovor o saradnji, kojim je bilo predviđeno stvaranje nezavisne mirditske republike na severu Albanije koju je trebala braniti vojska Kraljevine SHS i zastupati vlada u Beogradu.

Tokom 1921 Kraljevina SHS će zajedno s Grčkom početi voditi agresivni rat protiv Albanije koji će doći na naslovne strane svetske štampe i na dnevni red Lige naroda. Ambasadorska konferencija u Parizu je 21. novembra 1921. potvrdila granice Albanije iz 1913. godine i priznala Albaniju kao potpuno nezavisnu i suverenu državu. Pokušaj Kraljevine SHS da dobije ispravku granice prema Skadru i Drimu nije uspeo. Međutim, beogradska vlada je i dalje nastavila da izaziva nestabilnosti u Albaniji, pružanjem podrške katoličkom separatizmu na severu (Republika Mirdita). Vlada SHS nije prihvatila odluku Haškog suda od 4. septembra 1924, da Albaniji ostane manastir Sveti Naum. Beogradska vlada je pitanje rešila tako što je pomoću Ahmed Zogua oborila režim Fana Nolija, u decembru 1924, pa je sa Zoguom postigla sporazum da Sv. Naum pripdne Jugoslaviji u zamenu za selo Lin na obali Ohridskog jezera. Taj sporazum je kasnije potvrdila i Konferencija ambasadora, čime je konačno rešeno pitanje albanskih granica, koje i danas važe.

I u narednim godinama je, u spoljnoj politici Kraljevine Jugoslavije, ideja okupacije Albanije nastavila da igra značajnu ulogu. Tokom 1930-ih, među srpskim intelektualcija se pojavljuje niz anti-albanskih projekata. Ivo Andrić, ambasador Kraljevine Jugoslavije u nacističkoj Nemačkoj, je januara 1939. godine za Milana Stojadinovića izradio projekat podele Albanije između Jugoslavije i Italije, prema kojem je Srbija trebalo da dobije Severnu Albaniju i luku Drač. Gotovo istovremeno sa Andrićevim, 3. februara 1939. se pojavljuje i projekat Ivana Vukotića, takođe visokog službenika Ministarstva inostranih poslova, prema kojem bi Jugoslavija sa Italijom trebalo da podeli Albaniju po liniji Struga-Libražd-Elbasan-Drač, čime bi Srbija dobila preko 300 km albanske jadranske obale.

Poslednji put je vlada Kraljevine Jugoslavije poduzela ofanzivu na teritoriju Albanije tokom kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine.

 

Albanski propagandni poster (1913.) prikazuje odbranu od susednih država. Crna Gora je prikazana kao majmun, Grčka kao leopard a Srbija kao zmija. Albanija u liku žene kaže: "Bežite od mene! Krvožedne zveri!"

Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji "prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje". On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Tucović zaključuje da je "bezgranično neprijateljstvo" albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat albanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat je "odgurivanje Albanije u šake Italije i Austro-Ugarske", dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Blogerski kutak tolerancije

misha | 02 Avgust, 2014 15:00

Blogerski kutak tolerancije
 
 Već odavno imam želju da napišem priču o jednom starom Blogerskom kutku tolerancije. Moja blog prijateljica Sanjarenja56 je tu prelepu priču ispričala iz svog ugla više nego savršeno, na drugom blogu. Beskrajno sam joj zahvalan na odobrenju da istu objavim i ovde gde je sve počelo pre šest godina...
 
 
Gost autor: Sanjarenja56
 
Dugo me već nose blog vode, sa nekad sjajnim, nekad bezveznim posledicama. Pomagale su mi u teškim trenucima, a kvarile neke lepe. Zbog onog pomaganja, opraštam blogu mnogo toga. I često se setim jednog posebnog kutka.

Na drugom blogu kod blogera koji je voleo žustre diskusije i postavljao teme oko kojih se dizala prašina, pojavilo se dvoje komentatora muslimana koji su s njim ušli u preterano žustru komunikaciju. On je zastupao jednu tezu, njih dvoje drugačiju. U jednom trenu je upotrebio pogrešnu reč, rekao je da mrzi nešto ili nekoga. Tada sam ušla u priču, iako me tema nije zanimala. Odbranila sam ga i rekla da on ne ume da mrzi i da se pogrešno izrazio. Domaćin bloga je prihvatio moju odbranu i od toga trena ton diskusije se promenio. Ovo dvoje je spustilo loptu i nastavilo mirnijim tonom. Prolazili su dani, taj post se više nije video na naslovnici i nije niko više navraćao, a nas četvero smo nastavili druženje sa običnim, svakodnevnim temama. Misha iz Trstenika, Edin iz Francuske, Saray iz Sarajeva i ja. Došli smo do faze kad bi prvi od nas ujutro postavio virtualnu kafu, a ostali se pridruživali i ćaskali. Imala sam osećaj da je društvo realno. Mnogo smo naučili o ljudskoj i verskoj toleranciji, a zatim o različitim kulturama u kojima živimo. Trajalo je to 15 meseci, sa 1270 komentara u skrivenom kutku bloga. Niko nas nije primećivao, a mi smo jedva čekali trenutke da se sve četvero okupimo i proćaskamo. Planirali smo stvarne susrete, Saray mi je rekla gde se u Sarajevu moramo naći na ćevapima. A onda je jednog dana Saray napisala da je dobila posao koji isključuje mogućnost pisanja bloga i oprostila se od nas. Spiritum movens ekipe je otišao. Tada je i Edin prestao navraćati. Bilo nam je svima žao.
 
Došla sam u Sarajevo u pojela ćevape u Baščaršiji, svuda osećajući Saray iako nisam znala kako izgleda.. Kutak još postoji u virtualnim dubinama jednog bloga, a nas četvero živimo svoje živote i sećamo se jednog jedinstvenog kutka ljudske ljubaznosti.
 
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb