doctor

 

Ovo će biti post u kome ću na trenutak zatvoriti oči pred svim negativnim (liderskim) statistikama Srbije i u kome ću pokušati da izdvojim samo pozitivne stvari koje je predsednik Boris Tadić uradio i radi za poboljšanje imidža Srbije u svetu. Ne, nisam u međuvremenu postao član Demokratske stranke- samo sam revoltiran kvazi državnicima, kvazi liderima, kvazi patriJotama srBskim, kvazi vernicima i propovednicima... U prevodu: nije Boris toliko dobar, koliko je njegova potencijalna "konkurencija" loša, bezidejna, bezvizionarska i što je najgore- bestidna.

 

Da se vratim još jednom na uzrok-povod pisanja ovog posta: postalo mi je muka da gledam, slušam i čitam neubedljive i neodređene izjave naprednog evropskog vojvode Tomislava Nikolića. Lidera najače opozicione, Srpske napredne, stranke je čovek koga svi već vide kao nekog budućeg predsednika-premijera Srbije, a istovremeno pomenuti gospodin uporno izbegava da se izjasni o najosetljivijim političkim pitanjima. Taktika Nikolićevih "Radikala Light" da se o najosetljivijim pitanjima ili uopšte ne izjašnjavaju ili da to čine dozirano i prilično neodređeno, sračunata je na zahvatanje što šireg kruga potencijalnih birača.

 

Iako je to pokušavao i aktuelni predsednik Tadić (eh ta želja za popularnošću!), u kritičnim trenucima je znao, državnički- da jasno prelomi i uradi mnoge nepopularne stvari, u interesu države.. Najosetljivije pitanje saradnje Beograda sa Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu- izručivanje optuženih, je "prljav posao" koji je započeo Dr Zoran Đinđić (izručenjem Miloševića koji je sam prihvatio tu međunarodnu obavezu) a koji je završio upravo Boris Tadić (izručenjem Karadžića, Mladića i poslednjeg begunca optuženog za ratne zločine- Gorana Hadžića).

 

 

Drugi nasleđeni problem od Miloševićevog režima je- nerešeno pitanje Kosova. Predsednik Tadić je ovaj problem shvatio daleko ozbiljnije od svih političara u Srbiji (neračunajući vizionarske ideje ubijenog premijera Zorana Đinđića) i sa svojim timom ljudi se odlučno zauzeo za njegovo rešavanje. Treba li pominjati da Tomislav Nikolić ne želi da se detaljnije izjašnjava o ovom "Tadićevom problemu." S druge strane, predsednik Demokratske stranke Srbije i nekadašnji predsednik SRJ i premijer Srbije, Vojislav Koštunica svojim izjavama o ovom srpskom vekovnom problemu potvrđuje da je daleko od pravog državnika (iako smo svi tog 05. X 2000.verovali da jeste). Naime, Koštunica je izjavio: "Naš spas je jedino u poštovanju prava. Nepriznavanje nezavisnosti Kosova, ko god da ga otme… Cela stvar je u tome da mi kažemo i dokažemo da je to naše. Onda imamo nešto što ima elemente zamrznutog ili nerešenog konflikta i ostavimo budućnosti, nekim drugim naraštajima, da se tim pitanjima bave."

Opšte je poznata činjenica da je Srbija 1999. godine izgubila rat od NATO, posle čega je svoj suverenitet i integritet na teritoriji Kosova predala međunarodnoj zajednici. Čuvena Rezolucija 1.244, sporazum kojim je okončan rat, pominje da Kosovo ostaje pod suverenitetom SRJ (Srbije) dok se ne utvrdi njegov konačni status, ali takođe pominje i sporazum iz Rambujea. Taj sporazum, deo pomenute rezolucije, dozvoljava da se na referendumu Kosovari, koji su (bili) žrtve Miloševićevog režima, izjasne o svom statusu. Upravo zbog ove činjenice je suludo držati se slepo samo ovog dokumenta. Tadić je smogao hrabrosti da, zajedno sa EU, predloži novu Rezoluciju UN koja je omogućila dijalog Beograda i Prištine, u Briselu- o životnim pitanjima ljudi koji dole žive.

 

Nezvanično, Tadić je pod "istorijskim kompromisnim rešenjem za Kosovo i pomirenjem Srba i Albanaca" najverovatnije mislio na neku vrstu teritorijalne podele Kosova. Kada je shvatio da je to u ovom trenutku nemoguće- brzo se adaptirao (kako i dolikuje jednom ozbiljnom državniku) na postojeće raspoloženje u međunarodnoj zajednici i počeo tražiti drugačiji model rešenja, koji bi omogućio normalan život Srba na Kosovu. Sloboda kretanja ljudi i roba preko administrativnih-graničnih linija, su neki od najvažnijih dogovora-rezultata ovog dijaloga.

 

Međutim, primena istih će zavisiti od garancija međunarodne zajednice na KiM, ali i od ljudi koji dole žive. Iako su i po Rezoluciji 1244: Kosovo i Srbija odvojene carinske teritorije, neki lideri Srba na severu Kosova odbijaju da to priznaju, navodno braneći "nacionalni interes i suverenitet i integritet Srbije", i pozivaju na neprihvatanje postignutih dogovora. Oni se ustvari rukovode isključivo stranačkim interesima (DSS, SNS, SRS), tako stavljajući lične interese ispred državnih. Poznato je da je normalizacija odnosa Srbije i Kosova (bez međusobnog priznanja) jedan od uslova za dalje evrointegracije Republike Srbije.

Najpoznatiji hrvatski nedeljnik "Globus" je u svom tekstu o srpskom predsedniku "Neokrunjeni kralj europskog jugoistoka: Kad Srbija govori, Hrvatska šuti" nahvalio predsednika Borisa Tadića, koga smatra "najbitnijim državnikom evropskog jugoistoka“:

 

U opširnoj analizi postavlja se pitanje: Šta za Hrvatsku znači činjenica da je srpski lider postao glavna figura u regionu koju će moćne zapadne države pitati za mišljenje i koja će govoriti u ime ostalih? „Diplomatski kuloari i analitičari stanja u regionu sa znatiželjom prate kako Tadić svojim proaktivnim pristupom uveliko određuje pozicioniranje zapadnog Balkana na međunarodnoj sceni i kako je često prisutan u stranim medijima, učestvuje na međunarodnim sastancima, dogovara se o susretima s državnicima regiona“, konstatuje uticajni i tiražni zagrebački nedeljnik.

 

U tekstu u kojem je Tadić opisan nizom laskavih metafora, poput „balkanski šarmer“, „balkanski politički supermen“, ali i „ljubimac svetskih centara moći“, Globus primećuje da se predsednik Srbije istovremeno nameće kao „glasnogovornik tema koje su od opšteg regionalnog interesa“.

 

On je, prema pisanju nedeljnika, „mudro počeo da koristiti trilateralu kao diplomatski instrument“. Tako je, navodi Globus, zahvaljujući uplitanju mađarskog predsednika „bajpasirao“ probleme koje je imao s hrvatskim državnim vrhom, a potencijalne prepreke u odnosima s Bosnom i Hercegovinom rešio na isti način kada se s Harisom Silajdžićem našao u Istanbulu, gde im je domaćin bio turski predsednik Abdulah Gul. List konstatuje da je Tadić „državnički pametno odlučio da napravi taj potrebni politički iskorak“, zbog kojeg „na račun njegovog predsedničkog ponašanja pršte pohvale sa svih strana Evrope“. 

 

List ne propušta da primeti da Tadić teme o kojima govori stavlja pod regionalni kišobran, ali zapravo favorizuje Srbiju, najveću državu zapadnog Balkana, koja ima „najveću diplomatsku snagu, ali i teret prošlosti“. Tadića, piše Globus, zapadne države i svetski centri moći vide kao „novog Zorana Đinđića, elokventnog, harizmatičnog, brzog u reakcijama, spremnog da pokreće i rešava probleme, nametljivog, direktnog“.

Međutim, Srbija je oduvek bila gluva i slepa da prepozna vizionara i državnika. Tako, sve češće, na internetu, nailazim na komentare u kojima se kaže da je Boris Tadić "najveći srBski izdajnik, šiptar, ustaša, balija, jevrej". U paradoksalnoj zemlji Сербии je to najbolji dokaz da radite prave i ispravne stvari! Najmanje što mogu da uradim je da takvom čoveku, i pored velikih zamerki koje imam na njegov rad, posvetim jedan ceo post. Treba razmišljati široko!