doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Kosovo je Turska, Turska je Kosovo !

misha | 26 Oktobar, 2013 09:00

Kosovo je Turska, Turska je Kosovo !

Ovih dana je kao bomba odjeknula izjava premijera Turske Redžepa Tajipa Erdogana da je Kosovo Turska i da je Turska Kosovo. Erdogan je na skupu pred nekoliko desetina hiljada građana Prizrena i drugih gradova Kosova rekao: "Draga braćo i prijatelji, imamo zajedničku istoriju kulture i civilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski tako da je i autor turske himne, Mehmet Akif Ersoj sa Kosova, iz Peći." Govoreći na skupu u Prizrenu zajedno sa premijerom Albanije Edi Ramom i premijerom Kosova Hašimom Tačijem, turski premijer je rekao da kulture Turske i Kosova mogu biti drugačije, ali da njihovi građani pripadaju istoj zemlji i da je Kosovo njegova druga zemlja. Albanski premijer Edi Rama izjavio je da su građani Kosova i Turske, Albanci i Turci, bratski narodi koji se angažuju na izgradnji svoje budućnosti. Kosovski premijer Hašim Tači je podsetio da je Turska bila prva država koja je priznala nezavisnost Kosova. (Prva zemlja koja je zvanično priznala nezavisnost RKS bila je Kostarika, koja je to uradila još 17. februara, a potom i Avganistan. Sutradan, 18. februara 2008, zvanično priznanje su objavile i SAD, Francuska, Velika Britanija, Albanija i Turska, prim. Misha).

Međutim, mene je mnogo više iznenadila burna reakcija zvaničnog Beograda. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije saopštilo je da „ovakve izjave nikako ne mogu da budu prihvaćene kao prijateljske. One odstupaju od uveravanja koja imamo u kontaktima sa najvišim turskim zvaničnicima. Dušanov grad je verovatno najneprimerenije mesto za takve izjave. Svako u svetu zna da je Kosovo srpska reč i srpska teritorija, čak i oni koji su priznali tu kvazidržavu." Ova zaoštrena retorika me asocira jedino na neke vanredne parlamentarne izbore 2014. godine, jer nema puno smisla dizati ovoliko prašine posebno kada su poznati sledeći fakti: Turska priznaje Republiku Kosovo od 18. februara 2008. godine i Srbija zbog toga nije prekinula diplomatske odnose sa njom; Beograd i sam priznaje realnost nezavisnosti Kosova- pozivajući Srbe da učestvuju na lokalnim izborima 03. novembra tekuće godine koje organizuje Priština, po Briselskom sporazumu iz aprila 2013. godine. Ok, tačno je da Kosovo nije Turska, ali Kosovo nije ni Srbija!

Ipak, cela ova priča oko turskog Kosova me je podsetila na jednu emisiju Peščanika u kojoj sam čuo zanimljive istorijske činjenice o tim "bratskim vezama Albanaca i Turaka", a kojima smo upravo mi i "kumovali": 

 Peščanik, 29.03.2013.

"...U ovoj emisiji je već bilo pokušaja da se objasni kako je Srbija došla do toga da posle sto godina ovih dana konačno mora da ode sa Kosova. Mnogo smo govorili o doprinosu postpetooktobarskih vlasti, i to svih, o doprinosu Slobodana Miloševića, a naša istoričarka Dubravka Stojanović je pričala o nekim elementima nakaradnog pokušaja Srbije posle Prvog svetskog rata da integriše Kosovo.

U današnjem Peščaniku prvi put će govoriti istoričar Vladan Jovanović koji se godinama bavi kolonizacijom Kosova, od Balkanskih ratova pa do našeg vremena. Često sam ovih godina nailazila na neke delove Vladanovog istraživanja i uvek ostajala zapanjena koliko je sve, ali sve što su srpske vlasti pokušavale na Kosovu početkom 20. veka bilo naopako i predodređeno za neuspeh. Tužan kraj ove priče kojem prisustvujemo bio je napisan u uvodnom poglavlju, na početku kolonizacije. Sve je bilo tu – i nasilje i korupcija i trećerazredni političari iz Beograda koji se bave Kosovom i podmićivanje pred izbore. Jednom rečju, kvintesencija sveg lošeg u srpskom shvatanju politike. Slušate Vladana Jovanovića.

Vladan Jovanović: Muslimani koji su zatečeni na prostoru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su olako poistovećivani, bez obzira na svoje socijalno poreklo, sa vlastodršcima iz prethodne epohe, što je stvorilo atmosferu revanšizma u kojoj je njihovo iseljavanje trebalo da bude neka krajnja mera i legitimna za ono doba. Ukidanjem feudalnih odnosa, oko 60 odsto muslimanskih zemljoposednika je ostalo bez izvora prihoda, pa su im na raspolaganju ostale dve mogućnosti – ili da se preorijentišu na trgovinu i zanate ili da se jednostavno isele u Tursku.

Albanci su te 1918. mogli biti nezadovoljni iz više razloga. Prvo, u njihovim sredinama su otvorene državne škole na turskom jeziku, ne na albanskom. Zatim, vrata državne službe za njih su bila zatvorena. Njihova verska nadleštva su bila totalno politizovana, dok je njihova tursko-albanska politička partija Džemijat stavljena van zakona 1925. godine.

Ako se analiziraju rezultati srpske istoriografije o kolonizaciji Kosova može se steći utisak da je ta međuratna kolonizacija bila pokušaj ispravljanja nekakve istorijske nepravde, s obzirom na uverenje da je etnička struktura Kosova neprekidno bila menjana u korist Albanaca od kraja 17. veka do 1912. godine. Ono što je sigurno to je bila namera da se tamo nasele, kako se tada govorilo, nacionalno zaslužni, provereni elementi, odnosno ratni dobrovoljci, četnici, žandarmi, graničari, izbeglice, partijski aktivisti, mada je među kolonistima bilo dosta i penzionera, trgovaca, pa i avanturista.

Zanimljivo je da su i posle Drugog svetskog rata mere kolektivizacije i nacionalizacije direktno pogađale preostale turske zemljoposednike, dok su te njihove napuštene zemljišne parcele deljene kao nagrada ratnim dobrovoljcima, isto kao i nakon Prvog svetskog rata. Skromno učešće muslimana u antifašističkom pokretu svrstalo ih je u nelojalne manjine, čak i u Titovoj Jugoslaviji. Mere obračuna sa reakcijom i klasnim neprijateljem su već februara 1945. dovele do uvođenja vojne uprave na Kosovu tokom koje je stradalo dosta civila, dok su mnogi napustili zemlju. Već narednog meseca, prevashodno iz bezbednosnih razloga, doneto je čuveno rešenje o zabrani povratka predratnih kolonista na Kosovo. Ali je nakon nekoliko meseci, već u septembru, Tito dozvolio njihov povratak.

Jedan od glavnih protagonista kolonizacije u obe Jugoslavije bio je Sreten Vukosavljević, koji je smatrao da je nakon 1918. pritisak seljačkih masa na državu bio tako snažan da je vlast nekako morala da im izađe u susret bojeći se izbijanja socijalne revolucije. On je čak savetovao seljake da prisvoje zemlju svojih aga i begova i time državu stave pred svršen čin. Znači, to je savetovao čovek koji je bio broj jedan u tom procesu nakon Prvog svetskog rata.

Tokom dvadesetih godina bile su omiljene paralele sa Musolinijevom akcijom Bonifica integrale kojom je krajem dvadesetih potpuno preuredio zemlju. Trudio se da naseli 20 hiljada porodica ratnika i poljoprivrednika na potezu od Rima do Napulja i takvom deurbanizacijom je zapravo sprečio navalu seoskog stanovništva u gradove, pa se činilo da se po tom receptu može raditi i na Kosovu i Makedoniji. Međutim, ovde to nije bio slučaj.

Za razliku od sličnih kolonizacionih poduhvata toga doba u Argentini, Kanadi i na Kavkazu, naseljavanje Kosova i Makedonije je imalo naglašenu nacionalnu notu. Čak ni Turcima to uopšte nije bilo bitno, primali su i Albance. Bilo je bitno da su ‘turske kulture’, ali se pod tim podrazumevalo sve i svašta. Ovde je postojala namera da se koriguje etnička mapa, za koju su Cvijić i njegovi sledbenici pričali da je jeziva. Ovde nije bio cilj naseljavanje nekih beskrajnih prostranstava radi kultivisanja zemlje, već radi demografskog prestruktuiranja prostora.

Tokom tog iseljavanja muslimana rodila se ideja da se tu ubace Albanci i to je uzimalo maha. A što se tiče ovih imovinskih pitanja, mene je pre par meseci zvao neki advokat koji govori turski, odavde iz Srbije, kaže ima oko stotinak klijenata iz Turske koji se raspituju kako mogu da dođu do svoje imovine koja im je oduzeta što između dva svetska rata, što posle na Kosovu i u Makedoniji.

Problem naoružanog albanskog stanovništva dovodio je u pitanje sam ustavni poredak, zbog čega su jugoslovenska vojska i žandarmerija neprekidno bile mobilisane, sve do 1924. kada je pomoću artiljerije uništen centar kačaka u Drenici. Sa druge strane, kolonisti su sistematski naoružavani iz magacina pri javnim povereništvima, pošto su se kolonisti najčešće pojavljivali kao žrtve kačaka. Tek nakon incidenta u Labu gde su srpski naseljenici oružje masovno prodavali Albancima, doneta je odluka da se i oni razoružaju. Taj koncept razoružavanja je bio samo deklarativne prirode, pošto je na Kosovu uoči izborne kampanje 1927. nosilac vladine liste, znači Narodne radikalne stranke, podelio preko 500 pušaka gnjilanskim Albancima. Prilikom potera za naoružanim bandama vršena je represija nad čitavim selima, što je dodatno unosilo nespokoj među sve slojeve stanovništva.

Ta granica se do 1923. zvala mala Albanija. U tih šezdesetak sela nije niko smeo da uđe. I onda su 1924. godine združenom akcijom žandarmerije i vojske dovukli artiljeriju i izbombardovali sve. Poginuo je i Azem Bejta čuveni kačak i vođa Drenice. On, Hasan Priština i Bajram Curi, oni su još iz doba Balkanskih ratova, ali to su vrlo zanimljive biografije, čas sarađuju sa Srbima, čas ne, to su vrlo komplikovani odnosi. Taj Puniša Račić, on ima šume na Kosovu, čitav šumski kompleks jednog kosovskog sela je zauzeo i njegovi čuvari su zapravo kačaci.

To nisam pomenuo, saradnju radikala i Džemijata, to je partija koja je ukinuta 1925. godine. Zahvaljujući njihovim glasovima izglasan je Vidovdanski ustav, zahvaljujući njima je kolonizacija išla tako kako je išla. Znači, članovi tog Džemijata se zapravo nisu mnogo bavili potrebama svog naroda, niti su zastupali njegove interese. To su bili neki lični dilovi. Stranka je nastupala samostalno na izborima, osvojila je 23 mandata i potpom je zabranjena.

Kačak je turska reč i znači odmetnik od vlasti. Oni su u doba Otomanskog carstva bili naoružane grupice koje su se bavile otimanjem stoke i krađom. Početkom 20. veka oni se politički instrumentalizuju, ta velikoalbanska ideja zaista traje od Berlinskog kongresa, i vođe tih bandi vremenom postaju značajni politički faktori koji igraju značajnu ulogu i prilikom raspada Otomanskog carstva, pa čas sarađuju sa srpskom vojskom, čas ratuju protiv nje, pa u Prvom svetskom ratu, pa nakon osnivanja Jugoslavije. Kačačke bande su u potpunosti bile pod kontrolom tih ljudi. Bajram Curi, Hasan Priština i Azem Bejta, taj koji je poginuo 1924. godine prilikom granatiranja Drenice, pošto jugoslovenska vojska i žandarmerija nisu uspele drugačije da se izbore sa tim problemom.

Oni su počeli da osnivaju takozvane leteće odrede koje su finansirale sve armijske oblasti Jugoslavije. A ti leteći odredi su kasnije bili sastavljeni i od nekih pripadnika Albanaca, u Makedoniji od bivših bugarskih komita, isto onako čudna situacija, da bi u ranim dvadesetim godinama čak postojale čete organizovanih Arnauta, kako su se zvale. Setili su se da od Albanaca koje su smatrali lojalnima naprave kontra-čete, koje su takođe plaćali iz budžeta ministarstva vojske, ali s kojima nije bilo baš lako raditi. Ako kasne plate, oni krenu da napadaju svoje poslodavce, ima puno incidenata sa njima.

Najčešća meta tih kačačkih grupa bile su upravo kolonističke naseobine, a te provokacije su izazivale reakciju jugoslovenske žandarmerije uz krajnje represivne metode. Usled svih tih problema sredinom dvadesetih godina mnogi kolonosti su dobijenu zemlju počeli nelegalno da prodaju i da se vraćaju u rodni kraj. Ili su je, što je bio čest slučaj, iznajmljivali muslimanima, a oni se selili u obližnje varoši. Postoji jedna procena Žaka Ansela da se do 1928. godine skoro 65 odsto svih kolonista sa Kosova i Makedonije vratilo u zavičaj. Zato je 1927. izvršena prva ozbiljna revizija njihovih imanja, a vrhovno narodno povereništvo u Skoplju, njime su obično rukovodila vojna lica u rangu pukovnika, je organizovalo inspekcije i pretilo kolonistima oduzimanjem imovine i krivičnim gonjenjem ukoliko nastave da se bave tom prodajom.

Međutim, onda su se kolonisti služili trikovima, pa su sa kupcima sklapali tzv. ugovore o ustupanju koji su sadržali klauzule o otkupu dugova i koji su obično odgovarali tržišnoj ceni nekretnine. Tako da to formalno nisu, ali faktički jesu bili kupoprodajni ugovori. Postoji jedno selo u tetovskom kraju Bravenica koje je bilo poznato po tome što su tamo živeli četnici koji su se specijalizovali za trgovinu državnim zemljištem i bukvalno im niko nije mogao ništa. Na kraju krajeva, imanja Nikole Pašića i Milana Stojadinovića na Kosovu i Makedoniji su kupovana relativno jeftino, a potom prodavana meštanima za basnoslovne sume.

Inače, čitava ideja o iseljavanju jugoslovenskih muslimana u Tursku neprekidno je ubacivana iz Turske, koja je takvim emigrantima nameravala da naseli opustele predele na krajnjem istoku zemlje i eventualno ih upotrebi u borbi protiv Kurda. To je 1938. godine rezultiralo konvencijom o iseljavanju neslovenskog elementa, u pitanju je bilo 200 hiljada ljudi sa Kosova i iz Makedonije. To se dogodilo i posle Drugog svetskog rata tzv. džentlmenskim sporazumom, usmenim sporazumom između Tita i turskog šefa diplomatije Keprilija.


Jugoslovenske vlasti su radi podsticanja iseljavanja Albanaca njih svrstali u narod turske kulture, zloupotrebili su, uz saglasnost turske strane, tu konvenciju, i predlagali suzbijanje antipropagande iz Tirane, koja je pozivala kosovske Albance da ostanu tu gde jesu i da ne nasedaju na jugoslovensku propagandu. Zatim su od mera preduzimali što češće pozivanje neslovenskih regruta na vojne vežbe, premeštaj neslovenskih činovnika u druge delove zemlje, češće proglašavanje stočnih zaraza u albanskim selima, zabranu sađenja duvana itd. Dakle, nezavisno od karaktera svog državnog uređenja, bilo ona prva ili druga Jugoslavija, ona je bila saučesnik u zločinu koji je velikodušno prihvatio tursku ideju i razradio je do tančina.

Gotovo identičan proces iseljavanja je organizovan u Rumuniji i Bugarskoj tokom tridesetih godina i nakon Drugog svetskog rata. Sa druge strane, uključivanje Albanaca u takav migracioni proces i njihovo isticanje u prvi plan bilo je ekskluzivna ideja srpskih i jugoslovenskih vladajućih elita. Nelojalnost Albanaca u međuratnom periodu je pripisivana njihovoj sklonosti iredentizmu, dok je u ranim pedesetim godinama to pripisivano njihovoj odanosti Enveru Hodži i Staljinu, koji su bili ideološki neprijatelji jugoslovenskog socijalizma. Ratni zločini prvenstveno četničkih jedinica nad sandžačkim i kosovskim muslimanima takođe su podgrevali to stanje kolektivnog straha.

Nakon završetka rata iseljavanja su podsticali razni zakoni socijalističkog režima o zabrani šerijatskih sudova i verskih škola, o zabrani nošenja feredži i drugi ateistički propisi, koji su zadirali u patrijarhalni svet muslimana. Već 1951. godine muslimani su se počeli masovno izjašnjavati kao Turci ne bi li bili uzeti u obzir za emigriranje, pošto je tako bila jednostavnija procedura. Stoga je između dva popisa stanovništva na Kosovu između 1948. i 1953. broj lica koji su se deklarisala kao Turci narastao čak 26 puta, iako su u turskoj ambasadi u Beogradu ponavljali kako su voljni da prećutno prime izvestan broj Albanaca.

Tim velikim iseljeničkim talasima su obično prethodile velike akcije razoružanja kosovskih Albanaca. Ima toga početkom dvadesetih godina naročito u Metohiji ali i tokom 1955-56. jugoslovenska služba državne bezbednosti na čelu sa Rankovićem je sprovela jednu takvu kampanju. Ranković je inače i među turskim diplomatama važio kao osoba koja je zadužena da bdi nad izvršenjem džentlmenskog sporazuma iz 1953. Međutim, pitanje obeštećenja tih iseljenika sa Kosova i Makedonije je bilo najteže. Ono je privremeno rešeno 1936. kad je Jugoslavija isplatila Turskoj 17 miliona dinara za otkup zemljišta muslimana radi naseljavanja, kako se onda govorilo, našeg zdravog nacionalnog elementa.

Međutim, problemi su nastupili januara 1950. kada je u Ankari potpisan protokol o obeštećenju turske imovine i imovinskih interesa u Jugoslaviji, a koji je predviđao da turski vlasnici imovine budu oslobođeni svih poreza i dugova koji su nastali pre nacionalizacije. Pored toga, Turska je zahtevala da Jugoslavija isplati u devizama svu imovinu onih koji su se iselili pre 6. aprila 1941. i suma koju su potraživali iznosila je 20 miliona dolara, dok je jugoslovenska strana cenila da je pola miliona dolara sasvim dovoljno obeštećenje, što je u Ankari shvaćeno kao uvreda.

Rezultat međuratne kolonizacije juga bilo je 19,5 hiljada naseljenih porodica. Vršene su neke procene etničke strukture tog stanovništva, 89 i nešto posto su bili srpske nacionalnosti, 10 odsto Hrvata, nešto malo Slovenaca. I oni su bili raspoređeni u nešto više od hiljadu kolonija. Međutim, ako se tu dodaju i porodice starosedelaca koje su dobile zemlju, onda je negde oko 48 hiljada porodica na direktan način bilo obuhvaćeno agrarnom reformom i kolonizacijom.

Istina, čak petina tog zemljišta je bila neobradiva, što je uz relativno nepovoljno podneblje, lošu bezbednosnu situaciju, samovlašće policije i poreskih organa celu tu famu o bogatom Kosovu i raju južnih Slovena činilo najobičnijom propagandom. Naravno, mnogi su nasedali na tu priču poput Slovenaca iz Istre koji su se umesto u Argentinu zaputili u Makedoniju i ubrzo pokajali. Čitava ta ideja o seobi ljudi iz naprednijih područja Jugoslavije na jug ostala je na nivou jednog propalog eksprimenta. Azem Pribićević je nekoliko godina proveo u Vučitrnu i tvrdio da je bila potrebna veća hrabrost da se čovek u to vreme zaputi na Kosovo nego u Ameriku.

Kolonizacija Kosova nije zadovoljila ni državu ni koloniste, još manje starosedeoce. Državni funkcioneri koji su učestvovali u tom procesu sredinom tridesetih godina su izjavljivali kako je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo čist promašaj. Neprekidno se pričalo o duhu misije koji nedostaje, a to može ilustrovati podatak da su od 23 ministra agrarne reforme koliko ih se smenilo samo tokom dvadesetih godina svega četvorica obišli te južne krajeve. To pokazuje da proces naseljavanja nije bio u kontinuitetu, jer ga je sprovodilo političko telo po difoltu sklono čestim promenama.

Zato se i samo činovništvo osećalo ugroženim i nestalnim, pa je shodno tome i korupcija uzimala maha. Veleposednici su dobijali nepravednu naknadu, dok je taj obeshrabreni kolonistički svet postao teret i briga, ali i pretnja za državnu administraciju. Nakon Drugog svetskog rata blizu 16.000 srpskih porodica je ostalo bez prava povratka u južne krajeve, jer se novi režim od početka distancirao od rezultata međuratne kolonizacije, odnosno, napravili su neku vrstu revizije dodeljivanja zemlje između dva svetska rata, što je famozna odluka 153. Međutim, već u avgustu je donet zakon o reviziji kolonističkih odnosa koji je zapravo dozvoljavao onima koji su imali pravo na tu zemlju da se vrate na Kosovo.

Procenat Srba na Kosovu od početka 20. veka nije prelazio 30 odsto, varirao je između 30 i 23 odsto sve do 1981. godine i onih nemira kada je počeo novi talas iseljavanja, pa je taj procenat padao na 13 odsto itd.

Svetlana Lukić: Titova vlast nije dozvoljavala kosovskim Albancima da se iseljavaju u Albaniju, nego su kosovski Albanci dobijajući tursko državljanstvo preko Turske ulazili u Albaniju.

Vladan Jovanović: Tako je, to nije priča vezana samo za Tita nego i za predratnu Jugoslaviju. Tad je uspostavljen princip da se Albanci mogu iseljavati kao narod turske kulture, tako da su mnogi Albanci zapravo koristili tu mogućnost da se izjašnjavajući kao Turci isele u Tursku, a potom krenu dalje, a najčešće su završavali u Albaniji. U Titovo doba to je bilo jako komplikovano, 1948. i u doba rezolucije informbiroa, kada su mnogi optuživani da su saradnici Enver Hodže i da propagiraju Staljinovu ideologiju. Pregovori Tita sa turskim vlastima ranih pedesetih godina su zapravo bili nastavak onoga što je rađeno u doba Milana Stojadinovića.

Svetlana Lukić: Negde sam pročitala interpretacije da je zabrana povratka pre svega srpskih kolonista na Kosovo bila intencija Titovog režima da oslabi srpski korpus…

Vladan Jovanović: To je totalno nelogično, zato što par godina kasnije on te iste Albance iseljava sa Kosova. To je bila privremena obustava koja je trajala 5-6 meseci, tako da je to takođe jedna od loših interpretacija. Sad, manipulisanje kosovskim mitom i Srbima sa Kosova je doseglo svoj vrhunac upravo u doba Slobodana Miloševića, kada se na Kosovo gledalo više kao na izborne jedinice u kojima se mogu zloupotrebiti nepostojeći glasovi Albanaca na Kosovu.

Više od dve poslednje decenije sistem koji počiva na mediokritetstvu omogućava da se na čelu vitalnih državnih sistema nađu osobe koje su najblaže rečeno nedorasle. Sećam se devedesetih godina, na čelu privremenog Izvršnog veća bio je Zoran Baki Anđelković. Drugačiji ishod osim bahatosti i nasilja nije bilo moguće očekivati. Nacionalistička stihija iz devedesetih je bila potpuno u službi održavanja tadašnje oligarhije na vlasti. I danas imamo situaciju da su u ime države za Kosovo zaduženi jedan ratnohuškački novinar sa RTS-a i jedan julovac.

Čini mi se da je način na koji srpska vojska ulazi na Kosovo, a to je rat, zacementirao tu epsku liniju po kojoj su se kasnije kretale političke elite svih državnih tvorevina kojima je Kosovo pripadalo. Moj zaključak je da integracija Kosova definitivno nije uspela uprkos brojnim metodama koje su primenjivane. Od eksperimenata sa administrativnim statusom Kosova, te je bilo deo pokrajine Južne Srbije, pa Novi krajevi, pa je rascepkano na tri banovine, pa je bilo autonomna pokrajina. Preko tih eksperimenata, ekspatrijacije i kolonizacije, pa do onih najrepresivnijih mera. I čini se da su nedostajale samo one iskrene metode integracije poput kulturne i prosvetne.

Najverovatnije da sama ideja rekonkviste, kako su voleli predratni radikali da pričaju o povratku stare Srbije Srbiji, uopšte nije odgovarala duhu vremena, ne ovog sada, nego čak i onda, niti snazi države koja je zapravo pretendovala na tu teritoriju. Iz toga su usledile totalno pogrešno koncipirane kampanje koje su kulminirale donošenjem novog tragikomičnog ustava iz 2006. Njegovi autori su naučnom fantastikom u preambuli nehotice pokazali svoju bezidejnost i nesposobnost da se suoče sa realnošću."

 ALBANSKO-TURSKO PRIJATELjSTVO - NAŠIH RUKU DELO !

Komentari

Re: Kosovo je Turska, Turska je Kosovo !

misha | 26/10/2013, 15:45

26.10.2013., 15:25 | Info-ks |
Problem je u redoslijedu riječi
Muftarević: Pogrešno prevedena izjava Erdogana!

Dugogodišnji prevodilac turskog premijera i predsjednika Bekim Muftarević tvrdi da je izjava premijera Tajipa Erdogana pogrešno prevedena sa "Kosovo je Turska i Turska je Kosovo", sa ciljem da se poremete dobri srpko-turski odnosi.
Muftarević je, kako prenosi portal "sandzakhaber.net", rekao da je ono što je Erdogan izjavio prevedeno, prvo na albanski, pa sa albanskog na srpski, i to bukvalno, umjesto suštinski, što bi, po njemu, glasilo: "da se osjećaju uzajamno, jedni kod drugih, kao kod svoje kuće".
"To (što je Erdogan rekao) isto može se kazati i u Srbiji ili Turskoj, što bi značilo da se Srbi u Turskoj i Turci u Srbiji mogu osjećati kao u svom domu", naveo je Muftarević, predstavljen kao dugododišnji akreditovani prevodilac turskog predsjednika i premijera.
On tvrdi da bi se Erdogan, da je hteo da kaže ono što mediji tvrde, izrazio na drugačiji način i precizira da bi u tom slučaju rekao: "Kosovo Turk topragidir ili yurdu", što znači "Kosovo je turska zemlja - teritorija".
Kako objašnjava, problem je u redoslijedu riječi i da se smisao riječi i misli koje je Erdogan izgovorio na srpski može preneti samo direktnim prevodom.
Muftarević je, navedeno je na sajtu, rodom iz Sjenice i već 15 godina je jedini zvanični prevodilac turskog predsjednika i premijera za južnoslovenske jezike i ovo područje.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb