doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Dobrica Ćosić - Otac nacije !

misha | 01 Oktobar, 2013 10:01

Dobrica Ćosić - Otac nacije !
 
Dobrica Ćosić (Velika Drenova kod Trstenika, 29.12.1921.) - srpski književnik, romansijer, esejista, politički i nacionalni teoretičar, akademik (redovni član SANU), prvi predsednik SR Jugoslavije! Pročitavši njegovu najnoviju knjigu "Kosovo 1966.-2013." shvatio sam koliko zasluženo nosi i titulu "Oca nacije" (iako se sam uvek mršti na pominjanje iste, kako saznajemo iz uvoda pomenute knjige). 

Dobrica Ćosić - Pola veka neprikosnovenog autoriteta u intelektualnom životu
 
Ipak, čini se da mu se mnogo lakše dodeljuju titule "srpskog nacionaliste" i ili "ideologa velikosrpstva", koje su mu prvi prilepili Titovi komunisti još pre gotovo pola veka nakon njegovog govora na partijskom forumu 1968. godine o "srpskom pitanju" u SFRJ (prvenstveno o lošem položaju Srba na Kosovu i Metohiji). Tu kvalifikaciju su posle Titove smrti i raspada SFRJ, zaista paradoksalno, preuzeli novi antinacionalisti, mondijalisti, kriptotitovci, "nezavisni novinari" i razni funkcioneri "nevladinih organizacija"!
Titula "srpskog nacionaliste" i "ideologa velikosrpstva" negativno je uticala na percepciju njegovog književnog dela u Srbiji, Jugoslaviji i svetu, iako su njegovi književni i politički tekstovi bili izrazito antinacionalistički, demokratski i humanistički!
 
Prvo ozbiljno i dramatično razmišljanje o Kosovu - Dobrica Ćosić zapisuje 16. septembra 1966. godine. Njegovu najnoviju knjigu "Kosovo 1966.-2013." sam kupio baš 16. septembra 2013. godine! Zanimljiva slučajnost.
Ovu knjigu je zapravo priredila njegova ćerka dr Ana Ćosić Vukić, objasnivši da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga "Stvarno i moguće" i "Piščevi zapisi", u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosovskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. "Kosovo 1966.-2013." je objavljena i promovisana 28. juna 2013. godine i predstavlja dopunjeno izdanje prethodne knjige "Kosovo" iz 2004.
Pročitavši je, dosta stvari mi je postalo daleko jasnije u vezi ove precenjene srpske reči- Kosova. Vizionarstvo, racionalizam i liberalizam kojima odišu Ćosićeve reči i misli su me u prvi mah zbunili? Zapitao sam se da li su njegovi najveći kritičari pročitali barem neko njegovo delo ili sude samo na osnovu reči istrgnutih iz konteksta? Odsustvo tzv. "političke korektnosti" u pojedinim segmentima njegovih zapisa (uglavnom o NATO-u u toku bombardovanja 1999. godine) se mogu protumačiti kao patriotizam, sloboda i smelost pisca da iznese stavove koji su u suprotnosti sa američkim globalnim stavovima i ciljevima! 
 
Već nakon pročitanih par stranica knjige- poželeo sam da napišem nešto na svom blogu o ovom živom velikanu (i mom zemljaku) koji je pola života posvetio pisanju o Kosovu i aktivnom učestvovanju u rešavanju kosovske krize. I sam sam se dosta bavio ovom temom na blogu. Iako se naša dva "bavljenja Kosovom" ne mogu porediti, ponosan sam na sebe jer se moji pogledi, stavovi i ideje u mnogo čemu slažu sa onim Ćosićevim!
Priznajem, prilikom pisanja ovog posta, bio sam na velikoj muci- kako da odvojim bitno od bitnog! Ipak, u cilju da vas zainteresujem za knjigu i da dam svoj skroman doprinos popravljanju imidža Dobrice Ćosića kod onih koji ne čitaju njegova dela, nego sude na osnovu predrasuda, potrudio sam da izdvojim samo neke od najzanimljivijih delova iz knjige "Kosovo 1966.-2013."
 
"U sadašnjim razvojnim tokovima nema drugog ishoda i rešenja osim razgraničenja, davanja mogućnosti samoopredeljenja Šiptarima, prekomponovanja jugoslovenskog prostora i stvaranja homogenih nacionalnih država na Balkanu", 23.decembar 1968.
 
Tito i Ćosić (KŠ, 1961.) - Dobrica Ćosić je posle XIV plenuma CK SK Srbije (29. maja 1968.) svojom odlukom za svagda napustio Savez komunista Jugoslavije!

"Skoro dve decenije sam ubeđen da je Kosovo rak Srbije i da ga treba odrezati, a pritom spasti Pećku patrijaršiju, Dečane, Gračanicu i kosovskopoljsko etničko područje oko Gračanice. Milošević i većina srpskih političara, uključujući i one iz opozicije, nisu imali hrabrosti za tu 'nacionalnu izdaju', pa se Kosovsko pitanje rešava vojskom i policijom. Sada je sa kosovskim Albancima neminovan rat ili kapitulantska, postepena predaja Kosova Albaniji...", 06.jun 1993.

"Kapitulacija Srbije možda je sa stanovišta njenog opstanka i neminovna, ali je možda kobna za političku budućnost malih naroda... Poslednji je čas da revidiramo svoje nacionalne koncepcije: Srbi u Hrvatskoj treba u okviru Hrvatske da zahtevaju samo autonomiju, Republika Srpska da se uspostavi u konfederalnom položaju i da se zasad odrekne ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom. Potom se založiti za teritorijalno razgraničenje s Albancima. To je, čini mi se, najviše što se u sadašnjim međunarodnim uslovima može postići u rešavanju srpskog nacionalnog i državnog pitanja. Ali, ko danas ima hrabrosti da taj nacionalni program javno izloži?", 17.septembar 1994.

"Narod u Bosni pati daleko više i beznadežnije nego u prošlom svetskom ratu... Kosovo je na 'dnevnom redu istorije.' Gubimo i Kosovo. Ali, to neće biti nacionalna nesreća. Oslobodiće se Srbija tog kancera. Što pre, to bolje.", 01.januar 1996.
 
"Milošević još uvek odbija da prihvati strano posredovanje i jugoslovenski nivo razgovora. Ako nije nameran da podnese ostavku čim dođu trupe NATO, ako nije smislio da svoje dosadašnje kapitulacije istupi časnim gestom- svojim padom zajedno s Kosovom, on je politički ludak.", 11.maj 1998.

"Najgore rešenje kosovskog pitanja je ostavljanje Kosova u Srbiji i Jugoslaviji po američkom projektu. Najbolje rešenje je trajno rešenje: otcepljenje Kosova, teritorijalno razgraničenje, odsecanje tog kancera sa iznurenog, poniženog tela Srbije.", 11.oktobar 1998.

"Niko racionalan nema više prava da špekuliše sa ishodom agresije NATO na Srbiju. Srbija mora biti poražena od Amerike i Zapadne alijanse. Srbija mora da napusti Kosovo. Tada će tek nastati muke s "autonomijom u okviru državnog i teritorijalnog integriteta Jugoslavije". To više neće biti nikakav državni integritet. A kako ćemo se onda osloboditi Kosova? Nastaviće da nas muči i kao albansko...", 03.maj 1999.

(Na zahtev italijanskog diplomate, Dobrica Ćosić je napisao članak "Između isključivosti i kompromisa" za rimski list Republika koji je objavljen 28.maja 1999. godine, a koji u celini ovde prenosim:)
"Istorijski razum nalaže da se rat Amerike i Evropske unije protiv Srbije i Crne Gore, koji je započet s nerazumnim motivima i hipokratskim izgovorima, odmah okonča s nekim razumnim ishodom, ako taj rat može imati bilo kakav razuman ishod. To je izuzetno teško postići, jer je 'kosovska kriza' pakleno čvorište raznoraznih spoljnih interesa i mnogobrojnih antagonizovanih činilaca kojima je teško ovladati, ako nema spremnosti na kompromis i žrtve. Jedan predlog kompromisa i žrtava izložiću i ja , svestan težine njegove realizacije.
Agresijom NATO na Srbiju i Crnu Goru ne samo da nije sprečena 'humanitarna katastrofa' kosovskih Albanaca, nego je ta nesreća višestruko uvećana. Nisu Srbi izvršili 'etničko čišćenje Kosova', jer za taj kriminal nemaju toliko snage i toliko bezumlja u svom očajanju. Kosovo je raseljeno, razoreno, spaljeno, opustošeno dejstvom ratnih faktora: separatističkim ustankom i terorom OVK i zloupotrebom svog naroda u porazu i povlačenju u Albaniju, borbenim dejstvima srpske policije i vojske na teritorijama koje su bile ratna baza albanskih separatista i terorista; i najviše - bombardovanjem avijacije NATO, koja je masakrima 'pametnih bombi' izazvala opštu paniku i bežaniju i Albanaca i Srba sa Kosova i Metohije. U imenovanju činilaca raseljavanja, manipulacije i militarizacije albanskog stanovništva, ne sme se zaboraviti kobna uloga propagande medija zemalja NATO, 'logistika' OVK koju su izvršili verifikatori  OEBS i Vilijema Vokera i druge 'humanitarne misije' na Kosovu.
Sa upropašćavanjem naroda Kosova, ovim totalnim ratom, upropašćena je i Srbija sa hiljadama pobijenih civila i vojnika, porušenim gradovima i selima, fabrikama, školama, bolnicama, mostovima, komunikacijama, televizijskim stanicama... U XX veku, posle holokausa, nema besmislenijeg i svirepijeg čina od ovog rata Amerike i Evropske unije protiv Srbije i Crne Gore. Stradanje albanskog i srpskog naroda mora se odmah zaustaviti, ako na ovom svetu još uvek ima pameti i egzistencijalne odgovornosti za sudbinu dva balkanska i evropska naroda,i ne samo njih.
Potpisnik ovog teksta nosi nesrećnu slavu u srpskom narodu; u srpskoj politici prvi je ukazao na separatističke težnje Albanaca na Kosovu (1968) i prvi je (1981) uvideo istorijsku neminovnost nacionalnog ujedinjenja albanskog naroda u jednu državu i mirotvornog teritorijalnog razgraničenja između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, kao racionalnog kompromisa dva suprotstavljena nacionalna interesa. Predlog o teritorijalnom razgraničenju, jedinom trajnom rešenju kosovske krize, i izlasku iz političke agonije i srpskog i albanskog naroda, ponovio sam u apelu francuskoj javnosti u pariskom Figarou, napisanom 8. aprila godine.
Moj predlog nema puno pristalica u Srbiji, jer se srpski narod ne odriče kolevke svoje državnosti, svoje 'Svete zemlje', svog 'zlatnog srednjeg veka', velikih manastirskih i privatnih imanja koje je ekspropirisala komunistička vlast, izgrađenih modernih gradova, industrije, termocentrala, infrastrukture, u koju je od Drugog svetskog rata uloženo oko 18 milijardi dolara samo srpskog kapitala. Srpska i jugoslovenska vlada ne prihvataju predlog o teritorijalnom razgraničenja i podeli Kosova, jer žele legitimno da odbrane državni integritet Srbije i Jugoslavije. Albanske političke vođe odbacuju razgovor o podeli Kosova i Metohije zato što teže osvajanju čitavog Kosova, stvaranju 'velike Albanije' i aneksiji srpske teritorije, u čemu ih danas izdašno pomažu inostrani faktori i armada NATO. Od 1966. godine Albanci se nisu borili za ljudska prava, nego za etnički čistu albansku teritoriju i republiku Kosovo. Pokrajina Kosovo sve do 1989. imala je sadržaje državnosti i bila konstitutivni član jugoslovenske federacije - konfederacije, s pravima koje nije imala 'uža Srbija', pa su Albanci i 1981.i 1983. dizali pobune za otcepljenje Kosova i ujedinjenje s Albanijom. Albanske vođe dobro znaju da su se posle toliko međusobnog ubijanja i proganjanja rasplamsale međuetničke mržnje, koje zajednički život realno čine nemogućim. Albanske vođe znaju da će srpska manjina pobeći od albanske većine i njene vlasti, i da joj nikakva žandarmerija Ujedinjenih nacija i NATO ne može trajno osigurati spokojan život. Pod protektoratom Amerike i Evropske unije, Kosovo će brzo i konačno postati etnički čisto, to jest albansko. A to je za budućnost oba naroda i njihovu koegzistenciju- najgori ishod.
Amerika i Evropska unija protive se teritorijalnom razgraničenju na Kosovu u ime principa 'nepovredivosti državnih granica', što posle raspada Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i Čehoslovačke i neuspelog stvaranja dejtonske Bosne i Hercegovine, najblaže rečeno, predstavlja demokratsko licemerje. Ultimativnost s kojom u rešavanju 'kosovske krize' nastupaju Amerika i Evropska unija jeste jezik i sredstvo sile, a ne mira i demokratije.
Teritorijalno razgraničenje Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji nije lako izvodivo, ali je mnogo lakše i humanije od ubijanja, rušenja i međusobnih proganjanja, koja ostavljaju motive za nova ratovanja na Balkanu. To razgraničenje ne treba da vodi 'etnički čistim teritorijama', koje bi obuhvatile sve Srbe i sve Albance. Podela Kosova i Metohije može se izvršiti globalnim razgraničenjem i stvaranjem malih državno-pravnih subjekata oko najvećih srpskih manastira i srpskih enklava- popun Monaka, Andore, San Marina, Lihtenštajna, Vatikana, kao i obrazovanjem autonomija poput Alanda u Finskoj. Evropa ima samo pozitivna iskustva s malim državnim oblicima i njihovom autonomnom demokratijom.
Teško je razumeti zašto takva iskustva ne bi bila primenjena na jugoslovenskom prostoru, na Kosovu i Metohiji, i tako albanskom i srpskom narodu bio rešen vekovni problem njihovih borbi za životni prostor, obezbeđen mir i uslovi za međunarodnu saradnju i civilizacijski razvoj.", 06.maj 1999.

"...nije moje da brinem o budućnosti Albanaca; moja je dužnost da brinem zbog Srba na Kosovu i primim suodgovornost za zlodela koje su Srbi počinili na Kosovu i Metohiji; moja je dužnost da osudim srpske zločine i tumačim kako su žrtve postale i zločinci...", 09.januar 2000.

"Primio sam dugačko pismo od Alije Zečaja u kome mi priča o svom stradanju. Sin Redža, poginuo kao borac "za oslobođenje svoje zemlje" i ostavio mu dva unučeta. Srbi su mu zapalili kuću. Bio je prognan u Albaniju. Kazuje o zločinima srpske policije i paravojnih formacijama. Govori sa žestokom mržnjom prema Srbima i ubeđenjem da su za svagda proterani s Kosova- "albanske zemlje od kad postoji svet". Stradanje i pogibija sina, zapaljena kuća, pobijeni susedi i rođaci, patnja u bekstvu u Albaniju, tog negdašnjeg albanskog antiseparatistu i prijatelja srpskog naroda preobrazili su u ljutog neprijatelja Srba.", 30.mart 2000.

"Prekjuče sam u Institutu za evropske studije govorio o izvanrednoj knjizi Brane Krstića "Kosovo pred sudom istorije" (ispod je predlog mape Kosova sa dva entiteta, iz pomenute knjige, prim.aut.); pred desetak ljudi izgovorio sam i svoj pogled na Kosovo i nacionalnu strategiju. Evo tog zapisa:
 
 
"Stari sam, uporni i uzaludni zagovornik teritorijalnog razgraničenja između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji iz sledećih razloga:
1. Dijasporičan albanski narod ima etničko, istorijsko i demokratsko pravo da se ujedini u samostalnu nacionalnu državu koja ne treba da bude "velika Albanija, jer bi "velika Albanija" bila antisrpska, antimakedonska i antigrčka, dakle, ekspanzionistička državna tvorevina.
2. Za srpski narod je životno samo ono rešenje albansko-srpskih sukoba koje je trajno i koje se ostvaruje mirnim putem, demokratskim sredstvima i kompromisima.
3. Srpski narod dva veka proliva krv i mozak da reši svoje državno pitanje i sada ga mora okončati u uslovima koji su za njega izuzetno nepovoljni. Rasrbljivanje Srba i degradacija Srbije započetih u ovom veku, mogu da se okončaju u budućem stoleću i entropijama nacionalnog identiteta, što vodi propasti srpske nacije kao istorijske, etničke, političke i civilizacijske konstante centralnog Balkana.
4. Od etničkog kretanja ka severu i zapadu, koje je trajalo tri stoleća, na kraju XX ušli smo u vek etničke koncetracije, uglavnom nasilne, genocidne, kojom se dijasporični srpski etnos zgušnjava i homogenizuje oko matice - Srbije, poprimajući prvi put u istoriji teritorijalno razastiranje i granice koje može biološki i civilizacijski da pokriva i započne novu epohu u svom bivstvovanju.
5. Mi spadamo u one nesrećne male narode koji nijedno krupno nacionalno pitanje ne mogu da reše sami, ni visinu svojih životnih interesa i po meri ljudskih prava i pravde. Istorijski razum nam nalaže da prihvatimo egzistencijalne datosti uslovljene konstelacijom savremenog sveta i ostanemo na onom prostoru koji nikome nije sporan i koji niko ne može da otme ako nije moćan da nas i biološki uništi.
6. Demografski potencijal srpske nacije je toliko smalaksao da mi nemamo nikakvih izgleda da ostanemo na svim svojim istorijskim staništima, pogotovo na Kosovu i Metohiji gde živimo u manjini, s mlađom, moćnom i plodnom albanskom nacijom, koja je u ekspanziji i još sa svestranom podrškom Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Nesporna je činjenica da ćemo, ako ostanemo u zajedničkoj državi s Albancima, već za nekoliko decenija biti u manjini, pa će Kosovsko pitanje postati šumadijsko pitanje.
7. Istorijski razum nam nalaže da zaustavimo albansku varvarizaciju našeg prostora koja poništava srpsku, hrišćansku i evropsku civilizaciju.
8. Poslednji je čas da svoje nacionalno-državne preokupacije zamenimo civilizacijskim, životnim, ljudskim.
Mi smo primorani da žrtvujemo mnogo da ne izgubimo sve."
Iz Instituta za evropske studije nisam otišao ubeđen da me je shvatilo tih desetak ljudi koji su me slušali. Ali to više nije moj problem.", 30.april 2000.
"Ovih dana je Zoran Đinđić dao izvanredno značajan, pametan i hrabar intervju Večernjim novostima o "kosovskom pitanju". To je u ovom vremenu, sa stanovišta nacionalnih i državnih interesa, najznačajniji politički stav o tom kobnom Kosovu. Nije ga podržao Koštunica, a ni "građanske" partije. Ja sam mu dao svesrdnu podršku za novu politiku prema Albancima i Kosovu...", 11.mart 2003.
"...Onda sam mu (patrijarhu Pavlu, prim.aut.) izložio svoj Predlog za životnu koegzistenciju albanskog i srpskog naroda. Pažljivo me slušao i tek kada sam mu izložio predlog o hilandarizaciji srpskih manastira i našem demografskom padu, on se saglasio sa teritorijalnom podelom Kosova i Metohije. I on je ubeđen da Šiptari i Srbi ne mogu da žive zajedno, niti veruje u ideju pomirenja sadašnjih naraštaja. On je deset godina bio vladika u Prizrenu i iskustveno zna šta misle i čemu teže Albanci.", 24.septembar 2004.
"Kosovu i Metohiju izgubila je Srbija diplomatski, ali i svojom kratkovidom, glupom nacionalnom politikom, čiji poslednji period predstavljaju Milošević, DOS, Koštunica, nažalost i Boris Tadić... i svi srpski "lideri" sa Kosova, i sve političke stranke - Šešeljevi radikali, crkva, Vukovi ravnogorci, demokrate, socijalisti, nacionalni pesnici... A pre svih njih moje partizanske vođe i drugovi komunisti - titovci. Oni su 1966. kapitulirali pred Albancima, priznavši da su istinite šiptarske klevete da srpska Udba vrši teror nad šiptarskim narodom.
Nesrećan sam. Život, delo, ime, sve što sam bio - obeleženo je "velikosrpskim nacionalizmom" zbog borbe za demokratsko, pravedno i trajno rešenje kosovskog pitanja. Albanci su dobili kosovsku bitku Srbi su je izgubili zaslugom Tita, Kardelja, Bakarića i srpskih komunista - korumpiranih birokrata, titovaca.
Decenijama ja predviđam gubitak Kosova i pišem o pravednom rešenju kosovskog pitanja... Uzaludno!", 07.oktobar 2005.

"Demografski posmatrano, izgubljeno je Kosovo! Za svagda! Podela je bila moguća i uvek uslovno, samo do 1990. godine, kada je američki ambasador Cimerman razgovarao sa mnom i nudio mi trećinu Kosova.", 28.april 2006.
"Juče je Narodna skupština proglasila novi Ustav Srbije. Izglasan na referendumu 29. oktobra sa 53,4 posto. Jedva! Niko razborit ne veruje u smisao i značaj njegove preambule da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije. To je kobna rečenica za buduću srpsku politiku, a činjenica za sve srpske demagoge. A Amerika i velike sile, odlučile su da se Kosovu da neka "uslovna nezavisnost", praktično da se i formalno proglasi albanskom državom. Srpska vlada i u celini srpska politika, zajedno sa crkvom i užarenom patriotskom inteligencijom, uporno i tradicionalno brani "svetu srpsku zemlju". Dokle? Moj predlog o podeli i spasavanju makar čiste etničke teritorije - severno od Zubinog Potoka, Zvečana i Ibra sa Kopaonikom - propao je i zbog srpskih nacionalnih mitoloških zabluda. Gubitnička nacionalna politika!", Novembar 2006.

"Politika prema Kosovu, koju vode Koštunica i Tadić, odnosno čitav srpski parlament, je po cilju nacionalna i državna politika koju je vodio i Milošević. On je branio Jugoslaviju i jedinstvenu srpsku državu i nije je odbranio. Tadić i Koštunica brane Kosovo u ime nacionalnog i državnog integriteta i suvereniteta, podržavaju ih radikali, crkva, izbeglice i pesnici...
DOS-ovska vlast je u državnoj i nacionalnoj politici prema Kosovu repriza Miloševićeve politike, ali bez njegovog otpora Zapadu i podviga u Haškom sudu u odbrani istorijske istine. Koštunica i Tadić nisu hteli da prihvate moj predlog; a nemaju čim da ubede Ameriku i Evropu, jer srpski argumenti se ne priznaju; od Srba se očekuje samo poslušnost i "politička korektnost". Albanci su u svemu jači. Srbija će da krvari i očajava, demoralisana, siromašna, ucenjena, jadna zemlja! Srpski fatum je Kosovo. Ja sam ga imenovao i sagledao kao životno pitanje srpskog naroda još 1968, ali moja politika je i od "demokratske vlasti" odbačena i poražena. Čak se i Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umetnosti 1987. javno ogradio od mojih predloga. I celokupna srpska opozicija je protiv mog predloga za rešenje kosovskog pitanja.
Ana je objavila "Kosovo" 2004. godine; moj predlog prihvatili su pojedini razumni Srbi i razumni intelektualci u svetu; i čuveni Naom Čomski dao mi je podršku, međutim... Niko od srpskih "demokrata" i "Evropljana", nije imao hrabrosti da javno bude "izdajnik" i da se na Kosovu i Metohiji odrekne onog što je samo albansko, a odredi ono što je srpsko. A to je, sada, najminimalnije: Kopaonik i teritorije od Zvečana, Ibarskog Kolašina do Raške i Pazara.", 15.februar 2007.
"Kobna jednosmerna, nacionalna politika! "Odbrana Kosova" fikcijom "nepovredivosti državnih granica", ne prihvatajući moj predlog i još neku varijantu, boreći se na načelu "sve ili ništa", a svaki čitalac novina je mogao predvideti da Srbi dobijaju - ništa!
(...)
Izgubismo pola Kopaonika, Ibarsku dolinu i 46 kilometara niz Ibar čiste srpske teritorije. Pada i toplica. Za pedeset godina, Albanci će da stignu do Jastepca i Leskovca, ako ih ne pomori neka nova kolera, ili ako Amerika ne promeni politiku hegemonije "najveće sile", što je malo verovatno.
(...)
Evropa će u drugoj polovini XXI veka morati da ratuje protiv Albanije kao američkog i islamskog satelita. Srbija će se zgušnjavati ka Severu, a "pad Smedereva" biće "pad Niša". Srbiju će, ako opstane kao neka država, činiti Šumadija, Srem, Banat, deo Zapadne Srbije, Krajina i Hercegovina, već prepolovljene.
(...)
Veliku odgovornost za toliki gubitak srpske nacionalne teritorije, snosi i Srpska pravoslavna crkva, braneći Kosovo kao "svetu srpsku zemlju" i "srce Srbije", a ne i kao prostor spomenika evropske i hrišćanske civilizacije, što sam u pismu patrijarhu Pavlu predlagao više puta. Predlagao sam da se bori za "atoski model" srpskih manastira, sa statusom monaške republike na Atosu u grčkoj državi. Nisu naše vladike i arhijereji hteli da čuju za takvu izdaju "svete srpske zemlje".
A Srbi od Miloševića do Koštunice, Tadića, radikala Tome Nikolića i predvodnika socijalista Dačića, uporno, čudački, se bore za integritet i suverenitet Srbije, pozivajući se na obmanjujuću rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, i ne koriste širu, civilizacijsku argumentaciju, o kojoj sam pisao u prethodnim zapisima. Teško je shvatiti srpsku nacionalnu, državnu i crkvenu politiku - anahronu, apsurdnu politiku! Deset, dvadeset godina srpski političari i komunisti, i antikomunisti, lupaju glavama o čelični zid američkog imperijalizma i nikako da shvate da u svetu politike ne postoji pravo i pravda, istorijske i kulturne vrednosti jednog naroda, nego samo zakon sile, pravo jačeg, američki imperijalistički interes.", 13.mart 2007.

"Ovih dana Amerika i Evropa donose "konačnu odluku" o "konačnom statusu Kosova" - nezavisnosti, kosovske, albanske države.
Najgora srpska reakcija na odluku o Kosovu, bila bi čuđenje kako se nepravda nanosi Srbiji. Srbi "opravdavaju" tu nepravdu: svojom mitizovanom, nerealnom politikom od Pašića do Petra Stambolića i Miloševića, od Miloševića do Koštunice i Tadića i svih njihovih "koalicionih partnera"...
(...)
Amerika i Evropska zajednica doneće ovih dana odluku o "nezavisnosti Kosova" i aneksiji Zubinog Potoka, Leposavića, Gornjeg i Srednjeg Ibra, pola Kopaonika, 46 kilometara u dubinu srpske teritorije. Dakle, do Osmanlijske granice koja je posle 1958. odlukom srpske vlade regionalizacijom opština postala granica Autonomne Pokrajine Kosovo. Tu teritoriju Albancima su darovali srpske komunističke vođe...", 28.mart 2007.
 
"Ovim Briselskim sporazumom, ja okončavam svoju kosovsku hroniku koju ispusujem od 16. septembra 1966. do 25. maja 2013. godine.
(...)
Nesrećan sam i zato što su odavno postajale političke mogućnosti da se kosovsko pitanje reši kompromisno i pravedno za oba naroda: teritorijalnom podelom i etničkim razgraničenjem.
(...)
I Slobodan Milošević je krivac što Srbija gubi etničku teritoriju, tzv. "Severno Kosovo", sa dolinom Ibra i južnim Kopaonikom. Kada je 1989. ukinuo brionski ustav Pokrajine Kosovo, Milošević je mogao i morao administrativnom odlukom da priključi Srbiji teritoriju kopaoničkog i studeničkog sreza, koja je besmislenom titovskom odlukom Vlade Republike Srbije 1958. priključena teritoriji Pokrajine Kosovo.
(...)
...U sadašnjoj međunarodnoj konstelaciji, smatram nužnim nastojanje da budemo primljeni u Evropsku uniju. I zato što takvo nastojanje predstavlja napor za brže civilizacijsko napredovanje i modernizaciju Srbije.
(...)
Da Srbija nadživi XXI vek, neophodan nam je sabir celokupnih umnih, radnih i moralnih potencijala srpskog naroda, uključujući i onog u rasejanju, u kome živi više od trećine Srba. Njihov intelektualni i ekonomski potencijal treba privući matici i dati im odgovarajući značaj, onako kako su to učinili neki narodi.
Kosovsko pitanje, čijem se političkom rešavanju mnogo zakasnilo, nije samo kosovsko; to pitanje zahteva temeljno poznavanje prošlosti i korišćenje iskustava iz dosadašnjih poraza.
Knjiga Kosovo tom cilju želi da služi.", Dobrica Ćosić, 24.i 25.maj 2013.
 
http://mile.blog.rs/gallery/3242/ivo%20andric%20dobrica%20cosic%201954%20nin.jpg
 Ivo Andrić i Dobrica Ćosić (1954.)- Na svečanosti prilikom uručenja prve NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman objavljen u 1954. godini - za "Korene" (u žiriju su bili Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović Mihiz i Stevan Majstorović), Ćosiću je prišao Ivo Andrić, čestitao mu i prijateljski ga posavetovao: "Nasmejte se, obradujte se, Dobrice, nećete u životu imati mnogo prilike za radost..."

Komentari

RIP

misha | 20/05/2014, 23:09

DOBRICA ĆOSIĆ (19.12.1921.Velika Drenova- 18.05.2014.Beograd)

Moj utisak: Nekako je Ćosić otišao previše tiho (zbog poplava koje su pogodile Srbiju) imajući u vidu njegovu veličinu koju predstavlja u srpskoj književnosti... Tri dana žalosti je proglašeno u Srbiji...bar jedan je za njega!

eto ti kurac

Markovic | 25/05/2015, 10:17

e neka se ukolnui karta srbije bey kosova uvreda ya ovaj clanak i ljude koji se spominju u njemu

unapred fala ovo je bre srbija
sa kosovom

Re: Dobrica Ćosić - Otac nacije !

misha | 25/05/2015, 16:34

misha

@Markovic: Jesi li ti uopšte pročitao "članak"??? I "koje" je Srbija sa Kosovom???

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb