doctor

facebook: I ♥ doctor blog
twitter: @DoctorMisha

Déjà vu

misha | 13 Septembar, 2012 18:15

Déjà vu

Na blogu retko kada pišem o stvarima iz svog života. Uglavnom objavljujem postove o nekim mojim razmišljanjima i viđenjima srpske svakodnevice. Te (uglavnom političke) teme zanimaju pojedine redovne posetioce mog virtuelnog kutka, ali primećujem da one druge, lične, priče skreću pažnju mnogo širem/raznovrsnijem krugu posetilaca bloga. Na sreću tih drugih, političke teme (i vesti uopšte) me ovih dana gotovo i ne zanimaju (ili izazivaju gađenje i odbojnost)- pa sam rešio da malo više pišem o tim nekim drugim običnim i neobičnim temama iz života.

Tako sam se ovih dana setio jedne interesantne pričice iz mog života čiju suštinu naslućujete iz naslova posta i poželeo da istu ovde napišem kako bih je, kao i par ranijih, na neki način "ovekovečio", ali i kako bih eventualno kroz komentare čuo još sličnih zanimljivih doživljaja i iskustava o tom fenomenu "već viđenog", Déjà vu (deža vi):

http://mile.blog.rs/gallery/3242/deza%20vi%20Déjà%20vu.jpg

Postoji četiri vrste "već viđenog": deža veki (već doživljeno), deža senti (već osećano), deža vizite (već posećeno), deža entendi (već čuto, oslušnuto, čuveno)

 

Početak moje priče je smešten u vremenski period s početka devedesetih godina prošlog veka. Ja, klinac od par godinica, sam sedeo u dnevnoj sobi i gledao tv, dok su komšinica i mama pile kafu i razgovarale. Onda je majka izvadila iz gornjeg dela ormana neke vežene šustike i pokazala ih komšinici. Ova je sa oduševljem posmatrala te različite šarene vezove na njima (šustikle su u to vreme bile najčešći ukras svakog doma). Na prvi pogled svakodnevna obična situacija, međutim ostajem totalno zbunjen kada tu situaciju doživljavam i drugi put na identičan način: ja sedim, gledam tv, majka iznosi one šustikle, komšinica ih posmatra sa istim onim oduševljenjem... Prekidam tu neobičnu situaciju (koju ću zauvek pamtiti) rečima: "Pa vi ste to već gledale?", na šta dobijam odričan odgovor. Ali, mali ja u neverici, ne odustajem: "Jeste sigurno, sećam se.." "Nisam videla", odgovara mirno komšinica gledajući vez na jednoj šustikli. Majka mi kaže kako ih je tek skoro kupila i da ih još niko nije video, a ja ostajem totalno zbunjen, bez argumenata a opet tako siguran da sam ovu situaciju "već video"? Nešto kasnije kažem majci da je "komšinica sigurno već videla šustikle, da se jasno sećam svakog detalja". Onda me majka prvi put upoznaje sa fenomenom "već viđenog" koji je i sama par puta doživela.

Tada prvi put čujem za te neobične pojave, kada vam se nešto dešava, a vama se čini da se već dogodilo na potpuno isti način, koje se nazivaju "deža vi", od francuskog déjà vu što znači "već viđeno". Prilično je nezahvalno objašnjavati malom detetu tako neku komplikovanu stvar koja ni mnogim učenim ljudima nije do kraja jasna (iako je reč o sasvim uobičajenom fenomenu, jednostavno i prihvatljivo objašnjenje nisu uspeli pronaći niti biolozi, ni psihijatri, ni neurološki stručnjaci, niti sami fizičari. Osećaj koji nas ponekad obuzme da smo nešto što upravo govorimo, radimo ili vidimo već jednom u prošlosti na identičan način rekli, napravili ili videli, još uvek je nedokučiv)- ipak, bilo mi je puno lakše kada sam naišao na mamino razumevanje u rečima "Znam to, i meni se dešavalo..", iako mi je cela situacija ostala čudna i neshvatljiva jer nije bila u skladu sa realnim i logičnim.

"Vrlo malo ljudi je osetilo deža vi samo jednom. Kome se jednom desi, u većini slučajeva zadesiće ga ponovo." Dok pišem ovaj post čitam zanimljivosti o ovom fenomenu: "...Obično se javlja prepodne ili uveče i to pri kraju nedelje, unutra ili u toku reakcije i u društvu prijatelja, kod osoba u adolescenciji, kod ljudi koji puno putuju i pamte svoje snove, kod ljudi sa visokim obrazovanjem.." Ove citirane rečenice daju odličan uvod za opis mog drugog velikog susreta sa fenomenom Déjà vu:

Naime- početkom dvehiljaditih, petnaestak godina od gore opisanog događaja koji sam skoro bio zaboravio, sanjao sam jedan gotovo običan san, koji sam uz jutarnju kafu prepričao majci: "Sanjao sam kako, sa drugarima, po mraku hodam plažom. Onda svi prilazimo vodi i dodirujemo je, dok se talasi poigravaju sa sićušnim peskom. Svi se oduševljeno smejemo i radujemo..." Onda zaključujemo da mi fali more i da bi bilo lepo da odemo porodično jer nismo odavno bili. Još jedna na prvi pogled obična situacija... Gotovo godinu kasnije, odlazim sa srednjom školom na matursku ekskurziju u Grčku. Posle celodnevne vožnje autobusom kroz Srbiju i BJR Makedoniju, višesatnog čekanja na granici sa Grčkom, u večernjim satima stižemo u Paraliju, gradić na severu grčke pokrajine Makedonija. Užurbano se smeštamo u hotel, i žurno želimo da upoznamo to mesto (većini nam je to bio prvi odlazak iz zemlje, neračunajući letovanja u Crnoj Gori). I onda, ponovo doživljavam ono gotovo zaboravljeno neobično iskustvo, "već viđeno": more, noć, sitan pesak, društvo, dodirujemo vodu... Dok se svi raduju tom susretu sa slanom vodom na prelepoj plaži, ja stojim i svesno posmatram poznate buduće sekunde. Kasnije objašnjavam drugaricama šta sam upravo doživeo, kako je zanimljivo to što se "deža vi" zapravo najpre sanja, posle čega su usledile slične priče koje su se njima dešavale, a onda smo nastavlili sa istraživanjem ovog lepog mesta...

Po povratku kući sam na računaru gledao CD sa slikama koje je razredni napravio sa svog fotoaparata. Donja nejasna slika (ja, drugi s desna) je probudila sećanja i razmišljanja o "već viđenom", kao što je to bio slučaj i ovog puta par godina kasnije kada sam to podelio i s vama u ovom postu:

http://mile.blog.rs/gallery/3242/deja%20vu%20paralia%202005%20misha.JPG 

Paralija 2005. - Kao da je Déjà vu i ovu sliku učinio "misterioznom" :) 

Da li ste i vi ikada imali onaj neobičan osećaj: "Ja sam već bio ovde", iako ste prvi put na nekom mestu? Da li ste imali ono iskustvo čiji smo ranije bili svedok ili ga doživeli, u vezi situacije koja je potpuno nova? Déjà vu - istina je negde tamo :)

Život | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb